Друштво је пропало кад се почне опходити на овај начин према младима и ученима. Дубоко просветитељство је неопходно за његов опоравак. Бунт и одбијање студената и ђака да прихвате друштво зла и насиља даје наду да је оно могуће. Како би се остварило, неопходна им је пуна подршка, кад им већ боље друштво нисмо оставили у аманет.
На исти начин се фудбалски оци понашају према образованима и људима од интегритета у нашем спорту којих има и који су жељни промена. Не допушта се да им се чује глас, а камоли да учествују у раду и стварању програма. Програма који тренутна фудбалска власт, а и многе претходне, чак и немају. Да ли је неко чуо или има сазнања која је стратегија садашњих руководиоца?
Како ће попунити стадионе? Тренутно има више „навијача“ (читај: хулигана) на протестима и блокадама него гледалаца на трибинама. Случајно туда и баш тада пролазе, журе како многи од њих кажу. Можда журе да уговоре још неки вишемилионски посао са јавним предузећима и државом па су нервозни – оправдано што би председник рекао. На који начин фудбалско-политички врх замишља промене, како планирају да унапреде инфраструктуру, рад са младима и омогуће услове за стварање играча и квалитетних такмичења?
Изгледа да нема ко да им постави ова питања. И да успе, не очекујем да би имали шта да кажу с обзиром на то да представљају само параван за политички врх и њима блиске људе који кадрирају, руководе и убирају плодове науштрб општег добра. Најбитније им је да у овом тренутку прекрајају историју и додељују пехаре из прошлог века.
Пуко смањење лиге, и то без икакве расправе и изношења аргумената, неће решити проблем. Морамо да дефинишемо због чега се игра фудбал у нашој земљи. Ако је због здравља становништва и имиџа наше земље у свету, морамо поставити другачије темеље на којима ћемо градити будућност.
У супротном, ако треба да постоји због шачице привилегованих који присвајају бенефите само за себе, онда тренутно функционише као савршено подмазана машина.
Раде Ђуровић, бивши фудбалски судија и фудбалски функционер
