Друштвене мреже и јавни простор су већ дуже време преплављени бесмисленим расправама симпатизера и чланова спортских колектива, највише два највећа клуба, о томе коме је држава, кроз различите канале, обезбедила више финансијских средстава у минулом периоду.

Да ли се такве теме намерно подмећу како би се пажња јавности изместила са много битнијих тема – не знам, јер афера не мањка – али сам уверен да је непостојање системског финансирања врхунског спорта велика кочница и препрека за његов развој. Многи добронамерни људи истичу приватизацију као неопходан корак ка оздрављењу нашег спорта, али сматрам да је то утопија из више разлога и да није право решење у овом тренутку. Превише су се људи навикли на садашње услове у којима је имовина свачија, а ничија, и у којима је одабрана група људи присвојила знатне привилегије без сразмерне одговорности.

Квалитетни и добронамерни људи не могу да стигну до позиција на којима би могли да искажу намере, знање и пласирају своје идеје већ се на најбитнија места постављају људи који су, пре свега, партијски подобни. Такав критеријум за избор повлачи за собом и обавезу да се ,,узврати услуга” па спорт и клубови постају више политички плен него колективи који треба да промовишу спортски дух и имају улогу у телесном и духовном обликовању деце и одраслих.

Системско финансирање врхунског спорта, односно прецизно регулисање финансирања кроз одговарајуће правне акте, и контрола да ли се та средства наменски троше, обезбедили би стабилност клубовима и спортистима, и дали могућност руководећим структурама да праве планове и стратегију на дужи рок, што до сада није био случај. Уз то би ускратили нефер предност миљеницима режима који претендују на руководеће положаје, а који су се до сада дичили сопственим способностима да обезбеде средства клубовима на чије чело су долазили.

Такво финансирање се није базирало на тржишним условима већ на везама са политичким врхом те није реалан показатељ њихових квалитета и способности. Због тога се често дешавало да са променом власти дође и до промене статуса појединих људи, а самим тим и до изненадног гашења клубова.

Политички врх, барем за сада, очигледно нема жељу за променом система јер тиме де факто губи контролу над спортским друштвима, а у многима се, поред тога што представљају средство за манипулацију великог дела јавности, врти и велики новац.

Раде Ђуровић, бивши фудбалски судија и фудбалски функционер