Црква је богочовјечанска установа. Она је и земаљска и небеска, материјалног и нематеријалног свијета, и једна јој је глава – Исус Христос. Господ Исус Христос је установио Цркву и он њом управља, у материјалном свијету преко епископата.
Црква овог свијета има свој прокламовани и свој реални живот. Прокламовани живот Цркве проистиче из Духом Светим надахнутог Предање и њених догмата. Реални живот Цркве је живот заједнице крштених људи, од оних који након крштења и не уђу у цркву па све до патријарха, који бива одређен њиховим врлинама и њиховим слабостима.
Према Уставу СПЦ, „Српска православна црква је епископална; њена главна административна подела је на епархије, како у црквенојерархијском тако и у црквеносамоуправном погледу.“ „На челу Српске православне цркве је Патријарх српски, као њен врховни поглавар.“ „На челу сваке епархије стоји епархијски Архијереј, као њен непосредни поглавар.“
Из канонског устројства Православне цркве, дакле, проистиче њена подјела по старјешинству, њена хијерархија, подјела на основи надређености, односно подређености. Функционисање сваке хијерархије засновано је на послушности.
Под појмом „послушност“, начелно, подразумијева се потчињавање своје воље вољи другој човјека, вољи заједнице дефинисане извјесним нормама…, рјечју, другој вољи.
Послушност је једна од хришћанских врлина, у које спадају и: смиреност, смјерност, цјеломудреност, милосрђе, захвалност, уздржање, нестицање, расуђивање, трпељивост, ревност… Највећом хришћанском врлином сматра се љубав.
Смисленост и функционалност хришћанске послушности је у послушности Богу. Дјелатна, истинска послушност Богу, Творцу, садржи све врлине, од љубави па надаље. Она је у савршеном јединству са повјерењем у Бога. А повјерење у Бога је оно што називамо вјером.
Уобичајена представа о послушности у хијерархији је да онај ко је нижег ранга буде послушан ономе ко је вишег. Дакле, у Цркви, лаик би требало да буде послушан свештеницима, они епископима, а они патријарху, као свом „врховном поглавару“. Патријарх би требало да буде послушан и „глави Цркве“ Господу Исусу Христу. На тај начин би читава земаљска Црква била послушна своме врховном старјешини.
Тако би требало да буде. А да ли је заиста тако?
Да би у Цркви на овај начин функционисала послушност Богу, потребно је да хијерархијски ланац буде чврсто увезан. Било која карика у њему да попусти, оне испод ње се заједно са њом урушавају.
Човјек је „искра за небо створена, бесмертнијем Богом помазана“, каже Његош у „Лучи микрокозма“. Таквим га је Творац био предвидио, али давши му слободу као основно својство његовог личносног бића он је постао „путник кроз сопствене слабости“, он је „заправо, у кризи од зачећа“, како каже Владета Јеротић. Постао је „ка слабо живинче“, како устима владике Данила рече Његош у „Горском вијенцу“.
У реалном животу, човјек је заточеник своје пале природе. Њиме витлају његове слабости, првенствено његова сујета и потреба за материјалном угодношћу. Тако је и на било којој карици црквене хијерархије.
Тако бива да човјеку Бог обитава на уснама, док му се у срцу башкари Мамон. Тако бива да се човјек држи Бога причом, а дјелима Мамона.
У грађанском друштву реалну моћ представља држава, а њене инструменте функционисања контролишу они који су на власти.
У демократским друштвеним системима народ (грађани) бира своје политичке представнике који врше власт, који управљају државом. Народ преко оних које је изабрао (изгласао) врши власт. Тако је прокламовано. У стварности, у реалном животу, они које је народ изабрао владају онима који су их изабрали. Демократија, прокламована као владавина народа, у стварности је владавина народом.
Умјесто да они који су на власти буду послушни онима који су их на ту позицију довели, ток те послушности усмјерен је тумбе: онима који су на власти бивају послушни они који су их довели на ту позицију. Та послушност се, формално, успоставља законима. А законе пишу они који су на власти, у складу са својим интересима.
Послушност онима који су на власти бива успостављена и „финијим“ методама него што су закони – одрицањем послушника, зарад приземних користи, од слободе коју је у тренутку свог зачећа, учовјечења, добио од Творца. То може бити и синдром. Чине га симптоми моралне, духовне и карактерне слабости. Њих, колоквијално, називају „сендвичарима“.
Послушност онима у чијим рукама је власт, бива и на високом интересном нивоу, на примјер у случају приватизације, пословања са државним предузећима, па све до повлашћеног „права“ на криминал. То су висококоруптивни односи оних који су на власти и њихових пословних послушника.
„Страх животу каља образ често“, каже опет Његош устима владике Данила. И страх бива узроком послушности онима који имају друштвену моћ. И други су путеви послушности онима који су на власти. „Рајински“, поданички менталитет изродио је широк спектар облика послушности.
У овом, у суштини господарско-робовском односу човјек је према ономе на друштвеној љествици вишем од себе понизан, а према оном нижем од себе осион.
Овај однос бива усложњен када су грађани гласачи изманипулисани. А то је постало правило: у предизборној кампањи, безмало, сви њени учесници сипају „шарене лажи“, обећавају оно што гласачи желе да чују. Након избора, од тога не буде ништа. Штовише, у постизборним трговинама при формирању власти, чија суштина је ко ће добити које парче власти кроз формирање владе, ко ће приграбити више министарстава, ко више власти „по дубини“.
Све ово је веома важно не само ради актуелне користи коју ће партија, а партија је у ствари појединци који је чине, извући из трговине мандатима које је успјела да добије (или освоје) на изборима, него и ради позиционирања на сљедећим изборима. Што више власти освоји, што изборним резултатом што трговином при формирању власти, што више државних органа, установа али и предузећа буде имала под својом контролом, имаће већи потенцијал запошљавања својих гласача и других могућности да их награди за њихову оданост, њихову послушност, све брижно његујући њихов коруптивни потенцијал и урушавајући њихов морал.
Господарско-робовски однос оних који су на власти и оних који су им својим гласовима омогући да буду на власти још више бива усложњен када власт бива формирања под утицајем, или чак контролом иностраног фактора. Већ годинама на такав начин формира се власт и у Србији и у Црној Гори. Тај „инострани фактор“ су водеће евроатлантске државе.
Да би била „изабрана“ власт која ће да спроводи интересе ових фалш демократа, имитатора демократије, у изборима је допуштено све што води том циљу: куповина гласова, уцјењивање и застрашивање гласача, па и крађа при пребројавању гласова, и насиље ако је неопходно.
Умјесто онима који су их изабрали, они који су на власти послушни су „иностраном фактору“ од чије воље им зависи да ли ће бити на власти, без обзира од изборне воље грађана, те стога власт врше у складу са евроатлантским интересима. Такво вршење власти очитава се на геополитичком плану, али и на културолошком, научном, социолошком, медијском па и духовном плану. Тако се разара традиционални врједносни систем живота, на којем је српски народ опстао кроз вјекове ратних и других пошасти, и уводи нови, у суштини новопагански, који води ка његовом уништењу, нестанку.
Том послушношћу Црна Гора, супротно вољи њених грађана, покраденим референдумом 2006. године издвојена је из државне заједнице са Србијом, 2008. године признала Косово за независну државу, 2017. године уведена у НАТО… Том послушношћу Србија се, супротно вољи њених грађана, одрекла вршења власти на Косову и Метохији, споразумом са НАТО (Статус оф Форцес Агреемент, СОФА) 2014. године и споразумима који су услиједили, према ријечима америчког амбасадора у Београду Кристофера Хила, ушла је у овај евроатлантски војни савез дубље него његова творевина Косово, отворила се ЛГБТ итд идеологији…
На тај начин изборни гласови иду токовима, ријекама и њиховим рукавцима, који немају никакве везе са њиховим „власницима“. То је капитал грађана-гласача који су дали на повјерење својим политичким представницима, а они га, као сваки преварант, оплођавају за свој интерес а не за интерес онога од кога су га добили.
На том односу узрасла је свеприсутна корупција, како по вертикали устројства друштвене заједнице, тако и по свим слојевима њене хоризонтале. Корист друштва тако бива раздробљена на корист појединаца.
У стварности, демократија је фарса; избори су општеприсутна и друштвено прихваћена превара.
Ради ефикасније управе поданичком државом од стране евроатлантских господара, у пракси је успостављен „демократски апсолутизам“, апсолутизам у условима прокламоване демократије. Овај „друштвени модел“ примијењен је у Србији. Доскора је био и у Црној Гори.
Начело одвојености религијских заједница од државе енглески филозоф Џорџ Џејкоб Холиок 1846. године назвао је „секуларизмом“. Секуларизам искључује државну религију, као и фаворизовање једне религије у односу на друге.
По дефиницији, начело секуларизма бива нарушено утицајем религијских заједница, па и богочовјечанске установе Цркве, на државне послове. Утицај на власт од стране Цркве, која обухвата већину становништва како у Србији тако и Црној Гори, када би оно поштовало врједносни систем који Црква проповиједа не би било могуће избјећи, управо због демократског устројства друштва којем и они припадају, у којем су и они гласачи на политичким изборима, у којем и они бивају бирани.
У пракси, начело секуларизма је нарушено обрнутим утицајем – оних који врше власт у држави на оне који чине Цркву. Тако је, надређивањем материјалног духовном, мамонског Божијем, преко политике, медија, културе, школства… новопагански западњачки врједносни систем пенетрирао у Цркву.
Утицај државних власти на Цркву могућ је на било којем нивоу хијерахије њеног устројства. Што је тај ниво виши, утицај власти је за Цркву страдалнији.
Онима који су у власти потребна је подршка Цркве. Она им је веома важна јер њихови гласачи добрим дијелом чине Цркву. Зато им је особито важно да Црквом управљају људи који ће унутар ње штитити њихове интересе и, по могућности, спроводити их. Иако је у Уставу СПЦ записано да она „…самостално управља и уређује црквеноверске послове“, у реалном животу црквене власти бивају подређене свјетовним, грађанским, и од помоћи су им ако не активно, а оно тако што им се неће одупријети чак ни онда када раде супротно интересима народа који чини Цркву, или уопште хришћанском врједносном систему живота.
Литијски отпор у Црној Гори 2019-2020. године био је изузетак који је показао да је могуће у секуларној држави заштитити интерес Цркве. Самим тим што је овај отпор био изузетак, он је потврдио да је уобичајено да се Црква не одупире државним властима када оне нарушавају врједносни систем који она проповиједа. Тако бива да црквени клир проповиједа Лазареву жртву зарад заједнице са Господом у вјечности, или Јованову жртву ради истине, а сам том жртвом не живи. Напротив.
И при избору црквених високодостојника догађало се, и догађа се, да бивају изабрани они који ће своје црквене надлежности вршити под утицајем интереса свјетовних власти. Они који су изабрани по тим критеријумима (дакле не по прокламованим, него овим реалним) потом бирају нове црквене великодостојнике. Наравно да ће их бирати по истом критеријуму по којем су и сами изабрани.
И, коме је народ у Цркви послушан бивајући послушан својим старјешинама? Коме је нижи клир послушан бивајући послушан вишем клиру?
У практичном животу Цркве хијерархијска послушност у оквиру клира успоставља се не на духовној, него на материјалној користи. Послушност бива награђена бољим положајем у Цркви, парохијом на којој се остварују већи приходи („бољом парохијом“, „богатијом парохијом“), што значи и бољи стан, бољи аутомобил, материјално угоднији живот… Активна послушност доноси веће материјалне бенефите, али доноси их и пасивна (ћутање, „покривање ушима“). И свештеници избјегавају да народу указују на жртвену природу вјере, да га не би одбили од себе „својом строгошћу“ и тако себе удаљили од извора новца. Умјесто уистину пастирског односа према народу, корумпирају народ гладећи му уши причицама о љубави. Шаблонски проповиједају Јеванђеље и не труде се да га свједоче својим животима. Нехотице, у народу умјесто вјере, повјерења у Бога, побуђују – сујевјерје.
Критеријум успјешности у Цркви није духовно узрастање и укрјепљење народа кроз надређеност његовог духовног живота материјалном, него у броју и красоти саграђених и обновљених цркава, приходима цркве… Слично као и у грађанском друштву. С тим што је у грађанском друштву, видјели смо, хијерархија послушности изокренута наглавачке.
Овако успостављеном послушношћу, умјесто врлине у човјеку се његује његова слабост, у суштини његова непослушност Богу.
Православној цркви, један од три монашка завјета је завјет послушности. Беспоговорна послушност духовном оцу је једна од највећих врлина у православљу. Она даје велике духовне плодове, али само онда ако је духовни отац својим животом беспоговорно послушан Богу, ако је духовни отац подвижник, ако сам живи оно што проповиједа и чему подучава своје духовно чедо. Послушање духовном оцу који живи ношен својим слабостима, послушање је његовим слабостима.
Институција духовништва је укорењена у црквеној традицији, још од ране Цркве. Духовни оци имали су своје духовне оце, ови своје… Духовништво је вертикала послушности Богу. У данашње вријеме она је вулгаризована и у практичном црквеном животу је послушност погледу на свијет „духовног оца“, његовом мудровању, његовој памети.
Послушност Христу није могућа изван литургијске заједнице, изван Цркве. Увјерење неких људи који су умислили да су хришћани да њима „није потребан посредник у односу са Богом“, мислећи на свештеника, да су „са Богом у личној комуникацији“, заблуда је чија цијена је одрицање од спасења у вјечности.
Послушање Богу не може бити остварено изласком из Цркве, као што је то урадио владика Артемије са својим сљедбеницима, ма колика неправда у Цркви била. Човјек бива послушан Богу носећи на себи слабости Цркве, колико год велика та његова жртва била, па била и сам живот у тијелу.
Послушност у Цркви је регулисана и прописима. Они имају и казнене одредбе. Али, надасве она мора бити заснована на послушности Христу, од самог врха хијерархијске вертикале па наниже. У противном, „сваки је човјек постаје судија религије и сам себи тумач Светог писма“, како је то записао енглески филозоф Томас Хобс 1668. године. Тако настају подјеле у Цркви.
Мудрост сваког човјека је да сагледа коме је послушан, надасве да сагледа коме је послушан онај коме је он послушан.
Протојереј Јован Пламенац
