Моја добра мајка после 15 дана борбе у требињској Општој болници изгубила је последњу животну битку, а дугујем велику захвалност љекарима, сестрама и техничарима са Одјељења за интензивну његу и реанимацију на великом труду, пожртвовању и покушајима да јој спасе живот, посебно докторици Тањи Новарлић, анестезиологу која је из Добоја дошла да ради у Требиње, и која је данима дежурала непрекидно и веома је брижна и пожртвована према свим пацијентима.
Достојанствено смо, у тишини, јуче испрстили нашу Неву и велико хвала свима који су изјавили саучешће, послали телеграме и дошли на сахрану са свих страна и из свих крајева, родбини, кумовима, пријатељима, саборцима из Листе за правду и ред који су дошли из свих крајева Српске, колегама из Народне скупштине Мирјани, Заги, Огњену, Мињи, Ђорђу, Весу, Ђорђу Ђорђићу из Народне скупштине Србије, Владу Тришићу и Гавру са БН телевизије, Мирку Шаровићу, градоначелнику Бијељине Љубиши Петровићу, Источне Илиџе Маринку Божовићу, Љубиња Стеву Драпићу, Берковића Бојану Самарџићу, Гацка Вукоти Говедарици, Љубу Крунићу, те многим људима које не познајем, а који су прешли велики пут да би присуствовали сахрани.
Није требало бити овако, радовали смо се Васкрсу, окупљању и доласку Паљана, тешко ми је због прераног одласка мајке, јер је прије само мјесец дана радила у башти и не могу себи опростити што после напада на породичну кућу и паљења возила нисам више времена провео кући са породицом, уплашеном мајком и супругом, умјесто што сам данима тумарао на све стране, јер би се весела Невенка можда мање плашила и умирила, све имало другачији исход.
Сваки ударац, напад, салве лажи и увреда, суђења,процеси пљенидбе и казне су ми лако падале и чак причињавале неко задовољство, али испаштање недужне породице, која је изложена сталним нападима иако их максимално чувам од јавности, је неопростиво.
Као мој сестрић који на свако питање ко је нешто купио и урадио одговара са „моја мајка“, тако сам био јако везан за мајку и породицу, а Неве и покојни Анђо мене и Наташу су се пуно трудили и одрицали да нас изведу на прави пут. Тешко је дочарати сви топлину дома и заједничке лијепе тренутке у којима нажалост више нећемо скупа уживати, сјећања како сам као мали уз рат са мајком брао пелин у брду да би купили књиге пред школу, сендвича које ми је сваки дан правила и доносила док сам одговарао код Буђена камионе, борили се сво четворо, дочекали да живимо сложно и лијепо, сестра и ја, путујемо, и на крају терористи и злочинци све понесем. Жао ми је што се све овако завршило, што добра Неве није поживила и уживала са нама још коју годину, сада кад је након деценија тешког рада могла да поживи безбрижно али душмани не дадоше.
Живимо у зло доба, под злим људима који су спремни на све да би одбранили свој зао систем, а надам се да ће моја мајка бити последња у низу њихових недужних жртава. Све док се не открије ко је наручио и ко ми је напао породичну кућу и запалио ауто, ко је погасио јавне камере у цијелом граду и био саучесник злочина, за мене су одговорни они на врху система који годинама воде хајку и кампању, угрожавају безбједност мене и моје породице, чији трагови смрде нечовјештвом а даће Бог да их стигне рука правде, што је једина освета.
Једно вријеме, до после Васкрса, повући ћу се из јавности, али на кратко јер трагична смрт моје мајке и жртва моје породице, огромна туга и бијес коју лично осјећам у себи јер сам индиректно одговоран за многе лоше тренутке кроз које моја породица нажалост пролази због моје борбе са мафијашким системом, биће мотив више да борбу наставим са још више енергије без стајања, јер ће правда и слобода бити освета.
Небојша Вукановић
