Новински текст није стручна студија и не даје простора за ваљану анализу економских резултата различитих власти у новом миленијуму. Озбиљна студија би се морала бавити комплексном сликом и међузависношћу економских показатеља, а не појединачним показатељима ван укупног контекста. Смисао овог текста је само да укаже на објективне лимите статистичких информација, на механизме који се користе како би се створила слика улепшане економске стварности, као и на неке економске и статистичке феномене који у јавности пролазе најчешће непримећено.

Статистика и њени лимити

Посао статистике је да покуша да склопи слику економских и социјалних кретања у држави. Тај процес је компликован, простор за грешке је велики, методологија и статистичке дефиниције се мењају, подаци се периодично ревидирају, а код многих временских серија постоји и дисконтинуитет. Неки подаци се добијају путем анкета и процена на бази узорака о чијој ваљаности се увек може полемисати. Подаци које дају испитаници у анкетама као и подаци које достављају привредни актери често су непоуздани, итд. Речју, слепа вера у егзактност статистике је наивна и мудро је бити опрезан у интерпретацији података. Ово важи за све статистичке системе без обзира на степен њихове развијености.

Земље у развоју имају и додатне статистичке муке. Огроман и потпуно занемарен проблем је што ове земље нису развиле своју методологију објективизације економских кретања. Оне су усвојиле систем економских показатеља прављен за потребе и по мери развијених држава. Развијене државе послују, тргују и задужују се најчешће у сопственој, конвертибилној валути, а економски подаци су углавном хомогени и упоредиви у времену. Код држава у развоју домаћи статистички показатељи и њихова интерпретација су великим делом условљени политиком курса националних, неконвертибилних валута. То се односи и на Србију која функционише у двовалутном евро-динарском систему. Не само да је поузданост показатеља упитна, већ су и широко отворена врата за њихову „креативну“ интерпретацију. А када су врата већ отворена, штета је пропустити прилику.

Како улепшати стварност

Пред децембарске изборе 2023. грађани су бомбардовани подацима о изванредном расту плата (и пензија) током периода актуелних власти. Иако је динар једина законска валута, иако су примања грађана у динарима, све цифре које је председник Србије исписивао на кинеској табли биле су у еврима. Једини разлог за употребу евра је што се тако креира илузија о великом расту зарада којој исказ у еврима даје кредибилитет. Невоља је што тај метод нема никакву статистичку вредност. Он не показује колико су примања у Србији реално порасла и колико роба и услуга грађани могу себи да приуште данас у односу на јуче. Ти подаци имплицитно показују само степен обезвређивања куповне моћи евра на српском тржишту.

Користећи председничку методологију, назовимо то тако, просечне нето зараде исказане у еврима за првих 11 месеци 2023. порасле су у односу на исти просек из 2022. за 15% – са око 631 на 726 евра. У стварности, реалан раст зарада за 11 месеци је 2%. Статистика уредно објављује податке о реалном расту зарада, али власт те податке уредно и савесно прећуткује.

До овог јаза између евро раста и реалног раста долази тако што се номинални износ динарске зараде (где је садржан и ефекат инфлације) дели курсом динара који већ седам година јача. Што је инфлација виша, плате исказане у еврима све су веће, иако се куповна моћ маргинално повећава. Када курс мирује или јача, инфлација је највећи савезник власти које креирају стварност у ружичастом.

Ваља имати на уму и да просечна зарада не рефлектује стварну позицију просечног радника. Просек може бити деформисан како веома ниским зарадама на дну пирамиде, тако и изузетно високим примањима на њеном врху. Статистика отклања ову деформацију кроз тзв. медијалну зараду. У последњих пар година српска статистика објављује и овај податак, али га српски званичници никада не помињу. Разлог је што је медијална зарада нижа од просечне за око 23%. Нпр. док је просечна нето зарад у новембру 2023. (последњи објављени подаци) била 89,956 динара, медијална зарада је била 69,088. Исто то али мало другачије – просечна зарада је за око 30% већа од медијалне и за толико је улепшана стварност просечног запосленог радника.

Узгред, просечна плата скрива и велике разлике по регионима и општинама у Србији. Илустрације ради, зараде у Београдском региону су за око 51% више од оних у региону Шумадије и Западне Србије, зараде на београдској општини Врачар су 2,6 пута веће од оних у Бојнику, итд. Ове велике разлике у зарадама могу делом да објасне и разлоге демографског колапса свих делова Србије и велику концентрацију становништва у Београдском региону.

На терену раста реалних зарада ДОС је био успешнији. Иако је у периоду од 2001. било промена у дефиницији зарада, иако је било и прекида временских серија, нема никакве сумње да су зараде у периоду ДОС-а реално расле много брже него у време актуелних власти (два до четири пута брже у зависности од избора базне године). Просечна реална стопа раста зарада од 2012. је око 2.5% годишње. Велика разлика у стопи раста зарада може се објаснити и ниском базом (ниским примањима) каква су била почетком новог миленијума, као и падом реалних зарада у годинама фискалне консолидације 2013-2017.

Оваква анализа би могла да обрадује опозициони део јавности који рутински не прихвата да се у Србији догађа било шта добро и верује да од 2013. грађани живе у предворју паклу. Али, подаци о примањима, узети изоловано, занемарују чињеницу да велики број људи у Србији данас регуларно ради, прима плате и видљив је за статистику. У периоду од 2000. закључно са 2012. реформске власти су комбинацијом неолибералних реформи, развојне безидејности, небриге, и продајући све што се могло продати успеле да смање број регистровано запослених за око 400,000 душа – са око 2,264 милиона на око 1,866 милиона. (Ово нису подаци на бази анкета о запослености до којих не држим много.)

Небојша Катић, економски аналитичар

ФОТО: РТС Принтскрин