Колики је уопште утицај државе и њених апаратчика на однос друштва према просветним радницима? Да ли то што су запослени у образовним установама плаћени из српског буџета, значи да треба да подржавају све што држава пропише, запише, напише, осмисли, обесмисли? И коначно, зашто су зараде просветних радника толико ниске?
Држава има начина да покаже коме је мајка, коме маћеха. На жалост, просвета јој никада није била посебно драга. Има за то и разлога. Некако је полуписмене лакше убедити у свакодневно сервиране небулозе. Наравно, код нас ништа није једноставно. Резултати међународног тестирања говоре да нам је свако треће дете функционално неписмено. Са друге стране, број високобразованих вртоглаво расте. Од 6 процената 2000. преко 16,4, 2011. године, све до 22.4 посто 2023! Људи моји!?! Знам, рећи ћете да ЕУ тражи 30% високобразованих да бисмо јој се умилили. Не знају они да смо ми нашли начин и да им се „ образовно приближимо“ и зарадимо! Како иначе објаснити да смо за мање од четврт века добили оволико свршених студената, ако не трговином дипломама!? Ух, Европо, шта нам уради! Да, држава је крива јер формира друштво незнања и аматеризма, што би био одговор на питање с почетка.
Што се тиче буџетлија, ни ту ствари нису ружичасте. Између 95 и 97% укупних средстава која се издвајају за основне и средње школе, одлази на зараде запослених. То практично значи да су школе у милости (или немилости) локалних заједница за било каква додатна улагања. Преко капиталних инвестиција граде се нови објекти или реновирају постојећи. Свако мало негде (углавном у великим градовима) демострирају родитељи чија деца иду у претрпане школе. Не потреса се нико због тога. Најлакше је обећати да ће се све средити и изградити… до следећих избора, до следеће функције, до следеће деценије, када ће лажи слушати неке друге мајке и очеви. Да, држава је одговорна зато што се стиче утисак да се ништа не може променити и да је свеједно коју школу имаш јер без високопозиционираних познаника, папир не вреди.
И коначно дођосмо до новца. Просвета је изгубљена између споразума са државом који се не поштују и наде да ће некада бити боље. Растрзана између осећаја личне одговорностима немерљиво важној професији и немогућности да биолошкој деци приушти пристојан живот. Очајна зато што се после потписивања неких договора деси извињење јер пара нема. Власти као да се утркују да изнађу нове начине понижавања својих учитеља. Један председник Владе гарантује оно што следећи не може да испуни, а извињава се председник државе.
Дакле, обећај, потпиши и прави се мртав! Неко ће други морати да објашњава и гаси пожар који ће свакако поново букнути. Све је стало, само деца расту и расту и расту, а проблеми су увек исти и исти и исти. Да, однос државе према образовању и образованима рефлектује се на друштво. Зато што просветни радници изгладају као губитници, млади и не уписују педагошке факултете.
Некада су дивна Милена Дравић и талентовани Слободан Ђурић, глумили у драми која се звала баш као и овај текст. Срели су се, а онда и заволели, упркос великим разликама.
Нама се та блискост никада неће десити. Разлика је очигледна, ми децу учимо да је образ светиња и да не треба лагати. Неки други купе диплому и држи нам предавања. Ми смо исувише изложени, држави неважни, деци досадни.
А опет, без нас се не може упркос томе што је садашња времешна министарка почела да прети… јер (као) она зна које мере ће се применити на штрајкаче који (срам нас било) опомињу Владу да није испунила шта је требало.
У реду је, госпођо, само полако. Ви застрашујте, ми ћемо децу и даље учити да је живот без борбе и личне одговорности – издаја свих хуманистичких идеја образовања. А неко ће се, прилика је, увек извињавати.
Свако овде нека ради свој посао.
Јасна Јанковић, професор књижевности, бивша председница Уније синдиката просветних радника Србије
ФОТО: YоуТубе
