Пише Јасна Јанковић: Историја једног парања

Није ово само прича о просвети.  То је сага о свакоме од нас, био он стар, старији, најстарији или млад, млађи, најмлађи.

Није ово само прича о новцу, већ објашњење да нису српски учитељи сиромашни јер је држава сиромашна, већ  да је држава сиромашна зато што су сиромашни српски учитељи.

И коначно, није ово прича о томе да не може горе. Напротив, биће горе и те како!

Деведесетих, када се распадала земља у којој смо одрастали, када нам је зарада била две до три марке, када нисмо имали струју, а продавнице биле празне… Тих деведесетих упркос ужасима ратова, мобилизацијама, штрајковима, школе су се држале храбро. У одељењима је било и до 50 ученика јер је прилив становништва био огроман. И сама сам сведочила писменим задацима у којима су тинејџери писали о страдањима својих најближих, бескрајним колонама, камионима који лете у ваздух, смрти, смрти, смрти… Па ипак, веровали су ти млади људи својим професорима! Веровали су у образовање које нуди излаз! Породица је нападнута, али је још увек пружала отпор. Почело је да се пара оно за шта смо једино знали до тада, али се ми нисмо дали.

Онда је дошао нови миленијум. Повезали смо га са политичким и друштвеним променама и мислили да ћемо ми процветати,  а образовању коначно сванути. Међутим, прво што је речено јесте да су часови досадни, да морамо бити занимљивији и да деца нису крива што беже из школе јер потребни су им некакви други- лаганији садржаји. Ми, наставници – смарачи, послати смо на обуке које су држали људи који никада нису радили у школи. И тако је све незаустављиво кренуло низбрдо. Систем који је (поштено речено) имао много мањкавости, али производио образоване, више није био потребан. Морали смо да преумимо све: запослене у школама, родитеље, а пре свих, јавност. Учитељ је постао персона нон грата. Кончић по кончић, ред по ред тешко направљеног система вредности, парао се ту, пред нашим очима.

У међувремену нам се и породица променила, а традиционалне вредности ишчезле. Мајке и очеви без ауторитета, шаљу у школу своју децу која немају страх ни пред ким, а поштовање ни за кога. Како ће онда дете да схвати да треба да седи и слуша старијег? Како да разуме процес учења који није ни лак, ни брз?

Без обзира на партије, прича за јавност била је и остала иста: „Образовање је стуб друштва!“ Зли језици би рекли: “ Коме је овај врбов клин – стуб, усрећио се !“ Од оне две до три марке, дошли смо до две трећине потрошачке корпе коју можемо да попунимо својом зарадом. Дакле, нисмо се много померили, мада се свака власт клела у нас.

За светом сада већ ненадокнадиво заостајемо.  Немамо једносменски рад, немамо довољно опреме и простора за сву нашу дацу, немамо платне разреде, млади не уписују педагошке факултете… Од школа смо направили пијацу у којој је најбитније ког издавача смо одабрали и бокс терене на којима страдају и млади и стари. Наша просвета је дубоко у петој деценији, јер је просек запослених у образовању 44 године.

Дакле, опарали смо се, баш!

Не треба бити стручњак и врхунска плетиља, па схватити да је свакога дана све горе. Поред беспарице, школа се бори да докаже и своју неопходност. Хуманистички приступ да је циљ образовања стварање доброг човека, депласирана је. Сада је најбитније бити богат! Наша просвета више личи на стуб мучења, него на стуб друштва. Читаве породице раде домаће задатке својим школарцима и једва чекају распуст да се одморе.

И?

Док не вратимо потребу за образовањем на пиједастал, док не поправимо материјални и духовни положај запослених у образовању (бар оних преосталих), нема нам помоћи. Може ли то у Срба!? За сада, не може.

Дуго се већ парамо, али треба се надати неким даровитим појединцима који ће имати петљу! Знам да ће бити још горе, али се још увек уздам и то да дно, чак и у нашем случају – постоји.

Јасна Јанковић, професор књижевности и бивша председница Уније синдиката просветних радника Србије

ФОТО: Принтскрин YоуТубе