У правној, тим пре демократски-правној држави, власт је ограничена уставом и законима. У савременој Србији закон и устав ограничени су Вучићем. Он је изнад њих! Овдашњи лични режим, макар за сада, нема других лимита сем воље моћнијих од њега иностраних (геополитичких) фактора!

У складу са тим делује наш читав државни апарат, од Уставног суда до Безбедносно-информативне агенције. Они који га чине понашају се у  складу са речима југословенског болјшевичког диктатора Ј. Б. Тита: „Немојмо се држати закона као пијан плота!“ Велики вођа оком, они скоком, па и по цену гажења свих важећих норми.

ФОТО: КТВ ТВ

Још горе од тога, делују по рецепту министра правде Трећег рајха, који је сународницима, пре свега немачким државним и партијским функционерима, поручио:  „Раније смо имали обичај да се упитамо да ли је ово добро или погрешно? Данас морамо да поставимо то питање на овај начин – шта би фирер рекао?“.

Титова, Стаљинова или Хитлерова воља – што је поново код нас случај са Вучићевом – за њихове политичке слуге била је не само врховни закон, већ и „морални“ оријентир. Устав над уставом, са значајев својеврсног световног Светог писма.

Жалосно је што је тако у Србији прве половине 21. века, али „олакшавајућа“ околност за припаднике нашег актуелног система је то што су се формирали у самодржачкој политичкој (не)култури. Они који га чине не знају за друго осим за тоталитарно титоистичко, ауторитарно слобистичко, хаотично транзиционо и постмодерно диктаторско напредњачко уређење.

Боје од тога, евентуално, познају из теорије, али не и праксе, па стога сматрају да је нормално да су део сервиса узурпатора власт а не грађана. Државу накарадно поистовећују са режимом и његовим шефом!

ФОТО: КТВ ТВ

За разлику од њих за Европску унију, односно њене представнике који се баве нама, нема ни најмањег оправдања. Они добро знају шта је правна држава, те да је срамно да у срцу Европе постоји спин, штавише све мање чисто таква а све више спин-репресивна, диктатура, као што је наша.

Упркос томе не да је само толеришу, већ се и праве да се Србија релативно успешно пење степеништем које води до врата ЕУ. Вучићева олигархија користи европске фондове за личне потребе, док се јавни објекти урушавају. Режим хапси и киднапује људе као да се ради о некој латиноамеричкој хунти из средине 20. века. За то време Брисел се претвара да је у Србији све у реду.

То ради јер је евроатлантској елити најважније да се Вучић одрекне Косова и Метохије и тако легализује НАТО агресију на Србију из 1999. године, те потоње, противно Резолуцији 1244. Савета безбедности УН, бриселско-вашингтонско стварање албанско-косовске марионетске „државе“ 2008.

Пошто Александар без Косова то ради онако као што очекују, тј. даје им шта желе а успева да народ Србије одржи у стању пасивности, третирају га као „пристојног момка“, ма колико заправо био млађи политички брат Иди Амина или Бокасе.

То много говори о тзв. европским вредностима и онима који их прозелитски заговарају. На страну њихове помпезне приче али изгледа да у 21. веку нису далеко одмакли од онога што је било на делу у 19. столећу.

Демократија је, како мисле, за „изабране“ Европљане, а они који се налазе на европској или даљој периферији клуба одбраних, битно је да служе њиховим (нео)колонијалним интересима. Кинези и Руси такође шурују са нашим постмодерним диктатором, гледајући своје интересе, али се бар помпезно не заклињу у некакве високопарне вредности као они у Бриселу, Берлину, Паризу.

Ако властодршци у земљама као што је Србија задовољавају потребе позерских поклоника глобалне демократије, онда добијају позитивне оцене како год се понашали према свом народу. Уз сва заклињања ЕУ елите у прогрес, у (гео)политичкој сфери очито под капом небеском нама баш много тога новог!

То не значи да су ствари изгубљене за све оне који желе да се Србија ослободи политичке картел хидре која је прождире. Тако је само док глас слободе жељне Србије не може да се чује у најбитнијим европским престоницама.

ФОТО: Принтскрин РТС

ЕУ пре свега жели стабилност у зони коју сматра својим двориштем. Догод Вучић успева да отупи незадовољство грађана Србије и испуњава стране налоге, он је за Брисел „добар момак“.

Насупрот томе, оног момента када се наша земља озбиљно заталаса, тамошњи доносиоци одлука почињу будно да прате шта се овде дешава. Никако не желе веће тензије јер оне привлаче пажњу јавности њихових земаља и са тим увезан притисак на владајуће елите да нешто учине, односно призивају осуде што су опскурни српски естаблишмент третирали као демократски.

Зато институционална опозиција греши што се са Вучићевим безвлашћем релативно тихо бори у системским оквирима. Тако му, из страха, неспособности или зато што је делом са њим у неком аранжману, помаже да несметано настави да ради шта хоће и како хоће.

Једини начин да се његова безгранична диктаторска пракса пресече је масовна народна акција са елементима грађанског отпора. Ако кључне опозиционе странке нису спремне да је покрену, онда је време да их одбацимо и тражимо нове модел политичког организовања. Коликогод да то није лак пут, други нам онда не остаје!

Драгомир Анђелковић