Реализам је доминантна традиција у међународним односима. Оцем реализма сматра се древни Грчки историчар Тукидид, који је живео у петом веку пре нове ере. Многи научници тврде да је веома упитно да ли данашњи истраживачи међународних односа знају нешто више о понашању држава, него што је то знао Тукидид, који је у књизи Историја Пелопонеског рата описао догађаје којима је могуће објаснити већину данашњих дилема у међународним односима.
Када су 434. године п.н.е. Крф и Коринт ушли у рат, и једни и други послали су своје представнике у Атину. Крф је као слабији тражио војну помоћ, док је Коринт апеловао да се Атина не меша у сукоб. Атињани нису желели да улазе у рат са Коринтом са којим су имали дугогодишње примирје, али су се плашили да ће њихово освајање Крфа и преузимање њихове снажне морнарице променити равнотежу моћи унутар Грчких држава на начин који неће одговарати Атини.
Покушавајући да спречи пад Крфа, Атина је ушла у рат са Коринтом. И једни и други послали су своје представнике у Спарту. Коринт је као слабији тражио војну помоћ, док је Атина апеловала да се Спарта не меша у сукоб. Спарта се плашила да ће у случају победе против Коринта, Атина постати прејака, и да би могла преузети контролу над читавом Грчком. Дакле, Спарта је ушла у рат, како би одржала равнотежу моћи у Грчкој. Без обзира на личне или културолошке афинитете, свака одлука која је довела до рата између Спарте и Атине била је рационална и математички прецизна.
У време Полопонеског рата, Грчка је била биполарна. У таквом систему, две државе имају превагу моћи и системи политичких и војних савеза развијају се око сваког од тих полова. У Грчкој су то били Атина и Спарта, док су током Хладног рата то били Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез. Велики број истраживача међународних односа сматра да биполарност (или мултиполарност) води до релативно веће стабилности јер ни једна суперсила не може да ради шта жели. Ако нека суперсила нападне слабију државу, она се за помоћ може обратити другој суперсили која ће је вероватно подржати, како би спречила раст утицаја оне прве.
После распада Совјетског Савеза, Сједињене Државе су остале једина суперсила и доказале велику опасност коју носи униполарни систем, дакле систем са само једном суперсилом. Сједињене Државе су често игнорисале међународно право и покренуле велики број интервенција које су насилно мењале владе које им нису одговарале. Једна од жртава униполарног система била је и Србија која је 1999. године, супротно међународном праву, бомбардована од стране НАТО алијансе која је била под контролом Сједињених Држава.
После јачања Русије и Кине, свет је поново постао вишеполаран, што међународне односе поново чини неупоредиво стабилнијим и онемогућава оном најјачем да ради шта жели. Најбољи пример је сукоб у Сирији, где је Русија онемогућила свргавање Асадовог режима, које би свакако повећало релативну моћ Сједињених Држава у односу на Русију. Као и својевремено Спарта, Русија је пре свега реаговала због сопствених интереса.
Свет у коме живимо је веома подељен и немогуће је држати се по страни. Ми као држава страну не смемо бирати на основу личних афинитета, већ искључиво на основу националних интереса. Са једне стране имамо државе које су нас бомбардовале, окупирале део територије и сада желе да окупирани део сопствене територије признамо као засебну државу. Са друге стране имамо државе које су се противиле бомбардовању и сада нам помажу у одбрани територијалног интегритета.
Они који желе да подржимо западну агенду, знају бити веома креативни. Од приче о системима вредности до географске даљине Русије. Али наши национални интереси налажу да тражимо савезнике колико год далеко се они налазили. Са те стране, наша одлука би требало да буде једноставна, а то је недвосмислена подршка Русији. Не нужно због наших личних афинитета, већ пре свега националних интереса које можемо бранити само уз подршку Русије.
У режимским медијима, приметна је мања или већа подршка Русији. Разлог томе је велика подршка коју Русија има у већини српске популације, због чега би критика била контрапродуктивна за режим. Али, у месецима који су иза нас, Србија је помагала војне напоре НАТО пакта, тако што је наоружавала украјинску војску.
Конкретно, производила је муницију којом је пуцано на руске војнике. Уз то, у више наврата је јавно осудила руску интервенцију у Украјини. На тај начин, јасно показавши да је на страни западних центара моћи, што је противно националним интересима Републике Србије.
Драган Стојадиновић, политиколог
