Много детаља смо сазнали, много пута је поновљено оно што јавност већ зна. Али, на многа питања одговоре још нисмо добили. Мислим пре свега на породице, родитеље убијене деце, на суд и адвокате, као и на заинтересовану јавност.
Између осталог, нејасно је због чега је Радиша Блажић ухапшен тек пет дана након злочина, адвокатима оштећених суд још није доставио извештаје о вештачењу телефона Уроша и Радише Блажића, како би видели с ким су они те ноћи били у контакту.То су важни подаци који би омогућили да се сазна да ли је Урош Блажић био сам или је имао саучесника; кога је Радиша звао да интервенише да му сачувају сина живог и да ли је она силна потрага кордона полиције, хеликоптера, паса трагача, итд., заправо била само куповина времена како би се склонио бар део арсенала оружја које су Блажићи чували на више локација.
На основу досадашњих сазнања, утисака, извештаја новинара, реакција породица, дешава се нешто што, верујем, нико није очекивао и због чега су, са пуним правом, родитељи револтирани, огорчени, бесни.
После највеће трагедије која неком може да се догоди, после губитка девет младих живота, у патњи и очају коју преживљавају већ пуних 18 месеци, родитељи сада, на суду, пролазе кроз посебан круг пакла.
Урош Блажић је оптужен да је 4. маја прошле године у селима Мало Орашје и Дубона убио девет и ранио 12 људи. Он је свој злочин признао и изјавио је да је спреман да одговара.То је у реду и нормално је. Али није нормално његово понашање током сваког рочишта. Није нормално да се смеје, прави гримасе, подругљиво клима главом и све време провоцира породице. И није нормално да му судија све то толерише и евентуално га опомене да се у судници понаша пристојно. Није нормално да у притвору има сва могућа права, укључујући и коришћење интернета, телефона, телевизора, штампе… Тако да може да прати шта се дешава, шта се пише и говори о њему и да бира коме ће да одговори на питање, а коме ће рећи: „Теби нећу да одговорим јер си ружно говорио о мени“.
Радиша Блажић, његов отац, оптужен је због поседовања велике количине оружја и муниције, која је пронађена у њиховој кући након злочина.
Он је негирао кривицу и, наводно, ништа није знао о оружју које је поседовао његов млађи син.
Остали чланови породице Блажић, одбили су да сведоче.
Стиче се утисак да цела породица Блажић има повлашћен положај, да је неколико рочишта потрошено на слушање њихових очигледних лажи и манипулција, што је многобројним доказима и сведочењима потврђено.
Мајка којој је Урош Блажић убио сина и ћерку затражила је да изађе пред судску говорницу да допуни своје сведочење. Међутим, дошло је до сукоба између судије и ње.
Зорица Панић: „Немам нове доказе него сам дошла да кажем оно због чега сам згрожена, а што је изнесено током ових рочишта, а преко чега се лако прелази. Ја сам мајка којој је убијено двоје деце, молим Вас да ми допустите. Имам право да сама изнесем мишљење и без адвоката… “
Зорици Панић је угашен микрофон, судија није хтела да јој дозволи да говори јер нема нове доказе, па се даље није чуло шта је говорила.
Поред ње су стајала два судска стражара, а судија је наредила „да напусти судницу“.
„Ви нећете да казните убице… И ви да изгубите децу, па да видите како је. Срам вас било!“, рекла је огорчена Зорица Панић.
Након тога је судија одредила паузу, како би се ситуација смирила.
Зорица Панић, мајка која је у овом масакру остала без оба детета, ћерке Кристине и сина Милана, рекла је за једну телевизију, да је и ово рочиште, као и сва претходна, прегурала уз помоћ лекова.
Објаснила је колико им је тешко и стресно, колико их боли и вређа то што се судија врло благонаклоно опходи према убици, његовом оцу и породици, а према родитељима убијене деце је врло крута и строга.
Они могу да се обрате само преко својих браниоца и то уз претходну најаву од неколико дана.
Убица има скоро сва права. Он може да говори шта хоће и кад хоће, може да се брани ћутањем, може да одбије да одговори на питања њихових адвоката… Може да се смеје и руга породицама којима је уништио животе.
Зашто Зорица Панић није могла да каже то што је имала и што је желела да каже? Управо то да има примедбе на начин суђења и на огромну разлику у третману који имају они, насупрот оном какав имају Блажићи. Желела је да пита лично, како то, по којим законима, масовни убица у притвору има сва могућа права и третман као у хотелу, а не у затвору. Он има право готово на све што пожели.
За то време, породице стрељане деце највећи део дана проводе на гробљу. Зорица каже да на гробље своје деце Кристине и Милана иде два или три пута дневно.
„Будем преподне, а онда мислим да то није било довољно, па одем и поподне. Моја Кика није мени била само ћерка, већ и другарица. Била ми је све. Цео дан бих могла да причам о њима. Тог дана је предала документа за возачку дозволу, а увече је била убијена. Не могу да прежалим што смо тог дана били тако мало са њима. Мада су последње сате својих младих живота провели у њеној соби, играли су игрице у троје, шалили су се, смејали, грлили и мазили“.
Кристина и Милан су затим, на кратко, отишли у школско двориште и никад се више нису вратили.
Зорица Панић је још једном испричала ужасно потресне детаље везане за кобну ноћ масакра. Објаснила је поново шта се све дешавало од тренутка када су сазнали да се у школском двориштву дешава нешто страшно, преко тога да јој полиција никако није дала да приђе и сама провери да ли су њена деца заиста мртва. Можда им је потребан неки орган: бубрег, јетра, срце… Све би дала да њена деца преживе и поживе.
Узалуд. Кристини и Милану више није било помоћи.
Њихова тела су била на травњаку, прекривена ћебадима. Однели су их тек ујутру, пред зору.
Зашто су само њихова деца била толико дуго остављена на земљи, а сви су други одвежени, то је нешто што ове несрећне родитеље јако боли.
Пред зору су се вратили кући, где их је чекала родбина, пријатељи. Оборена лековима Зорица је на кратко задремала. Из тог плитког и лековима изазваног сна, пробудила је управо њена ћерка Кика, да јој „каже“ како јој нема минђуша. „Мама нема мојих минђуша!“
„Па, где су ти минђуше?“, питала је ошамућена мајка.
„У школском, мама“, гласио је Кикин одговор.
Одмах је позвала супруга и поново су се вратили на место злочина. Претражили су све, цело двориште, помагали су им многи који су се ту затекли, али минђуша није било.
„Прошла су два дана, моју децу су довезли, али моја ћерка није имала те минђуше. Молила сам све и објашњавала да ми је јако важно да их врате. Оне нису сувише скупе, али, купили смо их ми родитељи и нама је њихова емотивна вредност неизмерна“.
Сви родитељи убијене деце направили су праве спомен собе за њих. Мини маузолеје у којима сваку њихову ствар чувају као реликвију, као део њих самих. У те се собе улази као у светилишта. Уређују се свакодневно, да увек буду најлепше и најбоље, као што су и њихова деца била.
Улазе свако јутро да загрле нешто њихово, да „заједно“ попију кафу и ракију, да се испричају… Да им напишу поруке и провере да ли су од њих можда стигле неке поруке.
Увече се опраштају и пожеле лаку ноћ, ујутру добро јутро поново, и тако сваки дан.
То су собе за сећање, за плакање, за разговор, за удисање њихових мириса, слушање њиховог гласа, како га не би заборавили.
Свака од ових породица има неке своје, другачије или сличне ритуале. Једна мајка улази у собу на кратко и задржава дах, да не потроши ваздух из те собе, која још чува мирисе њеног сина. Друга понекад преспава у соби свог сина јер имају нешто важно да причају целу ноћ.
Један отац још увек није ниједном ушао у собу свог сина, јер не може да поднесе да отвори врата, а да он није унутра. Просто, то је јаче од њега.
Преко тих њихових соба, њихових личних ствари и ситница, родитељи одржавају нераскидиву везу са својом децом.
Дивне су то породице биле. Све сложне, срећне, препуне љубави и невероватне блискости. Сви убијени момци били су брижни синови својих родитеља, присни са мајкама, нежни и пажљиви према сестрама и девојкама.
Неки од њих би се у међувремену и оженили, неки наставили школовање, радили… Никола би већ ишао у средњу школу за рачунаре, Аца би правио планове за отварање пекаре, Марко би ишао на посао са својим оцем у железару, Немања би радио на послу и на њиви, волео се са Анђелом, забављао се и уживао у животу на свој начин. Лаза би уредио и проширио своје воћњаке и шуме… Неки би играли фудбал за свој клуб „Равни гај“, а сви би увек ишли да навијају и подрже своју екипу.
Дача би се оженио, Милан би уписао вишу школу, напредовао у послу, Кика би блистала на свом учитељском факултету.
Сви су имали велике планове и сви су били брзи, вредни, живели пуним плућима, као да су знали да ће њихови животи кратко трајати.
Убијену децу су вратили њиховим родитељима и њиховим кућама. Али њихове личне ствари нису вратили. Нису вратили њихове телефоне, гардеробу, сат једног момка. Родитељи су се довијали на разне начине да дођу до тих ствари и преузму их. Неке телефоне су вратили тек после девет месеци од масакра.
„Ништа од Немањиног сата. Нико ми се не јавља већ пола године. Јако ми је тешко због тога, то је нешто што је његово и што бих ја волела да имам“, каже његова мајка.
До сада, после осамнаест месеци, није враћен Дачин дрвени крстић, ручни рад његовог рођака који се замонашио.
Није враћен сат Немање Стевановића!
Нису вратили још увек ни Кикине минђуше!
Зашто се нису односили пажљивије према њиховим стварима? Нису им спашавали животе, па да су се ствари затуриле том приликом. Сви су они преминули током те страшне вечери, осим Пеце који је живео још 50 дана.
Зашто личне ствари нису брзо враћене родитељима?
Зашто су и после годину и по дана полицији или болницама потребне те младалачке ситнице, које су толико важне њиховим породицама?
То је оно што је, између осталог, Зорица Панић хтела да каже за судском говорницом у овом пасусу .Зашто нико то ни не покушава да разуме?
То је оно што је Зорица Панић хтела да каже за судском говорницом. Да замоли да се врате Кикине минђуше јер су део ње и много су јој важне.
Уместо разумевања и емпатије, макар и формалне, ако праве нема, Зорици су пришла два стражара која је требало да је изведу напоље као да је она криминалац и убица, а не најнесрећнија мајка на свету која је у трену изгубила двоје чаробне деце.
Покушајте до то разумете, госпођо судија.
Испоштујте вољу несрећне мајке, иако вероватно не можете да разумете зашто су толико важне те Кикине минђуше. Замолите неког, наредите му, окрените неки телефон и наложите да се свим родитељима врате ствари њихове деце. Оне никоме нису потребне, а родитељима бескрајно много значе.
„И од тада, ево годину и по дана, сви наши дани су исти. Сваки дан проводимо на гробљу, дружимо се и тешимо. Само ми који смо изгубили децу можемо да се разумемо међусобно“, кажу родитељи.
Породица Далибора Тодоровића је саградила импресивну вечну кућу за свог Дачу.
Зорица и Саша Панић, монументални споменик за Кику и Милана.
Ових дана су Миша Тодоровић и Саша Панић завршили велике, лепе надстрешнице за вечне куће своје деце.
„Сада је зима, хладно је, да нам деца не кисну“, каже Дачина мајка Данијела.
Тодоровићи славе славу Ђурђиц. Код куће су исекли колач и запалили славску свећу. Остали део дана су провели на гробљу, у Дачиној „кући“. Како да се обележи слава, ако нису сви заједно на једном месту.
И за Божић ћемо бити овде, Дача нам је увек био положаоник, каже драга, добра Данијела, која је свој живот изместила на гробље.
„И опет, по ко зна који пут, буди ми се туга
и опет буди сећања када смо били сви скупа,
до неба срећни са много планова и маштања.
И опет пролази јесен, долази зима…
Ја и даље на капији стојим, чекам ЋЕРКУ и СИНА!
У даљину бледо гледам и још увек надам се њима“.
….Саша Панић
Завршница суђења заказана је за 25. новембар, када ће најпре пуномоћник оштећених постављати додатна питања Урошу Блажићу, након чега ће странке у поступку изнети своје завршне речи.
Након тога, суд ће заказати изрицање пресуде.
До тада, нека неко пронађе Дачин крстић који је, лично за њега, радио замонашени рођак. Много би им значило.
Нека се пронађе и врати Немањин сат његовој породици.
И молим вас, обавезно, пронађите Кикине минђуше и вратите их мајци.
Потрудите се да то урадите, молим Вас.
Иако…
– Не разумете Ви то, госпођо судија!
Др Славица Плавшић
