Београдски трг Славија, у недељу, 22. децембра, био је сувише мали да прими на хиљаде и хиљаде људи који су се према њему сливали са свих страна. Трг није био довољно велики, али Београд јесте. Широко и срдачно раширених руку, обасјан сунцем као да је пролеће, а не крај децембра, примио је све који су успели да стигну до Београда, до Славије.

Скуп је званично требало да почне у 16х, али је почео знатно раније. Практично, од 11х 52 минута, када су студенти, као и сваки дан стали испред својих факултета и одали пошту жртвама страдалим у паду надстрешнице 1. новембра у Новом Саду. А онда је бескрајна река људи кренула са свих страна да се креће према месту заказаног скупа. Подсетили су на огромне грудве снега које се котрљају и увећавају из улице у улицу.

Најпре су ишли тротоаром док се не скупи довољан број људи, а онда широким београдским улицама надирућу као огромна бујица. У међувремену, студентима су се придружили  драмски уметници, који су се такође најпре окупили испред својих матичних позоришта, а онда сви заједно, од Југословенског драмског позоришта ка тргу Славија. Глумци су одувек били људи великог срца, друштвено ангажовани и увек на правој страни, осим појединаца који су обележени и извиждани.

Међу првима су стигли пољопривредници из Недељица. Златко Кокановић  и Небојша Петковић. И то на трактору који су прописно паркирали на паркинг простору изнад Славије. Обећали су студентима да ће бар један трактор стићи до центра Београда, и испунили обећање. И ту су настали први и практично једини инциденти на овом величанственом, историјском скупу. Десетак сати касније ће се испоставити да је у недељу, 22. децембра одржан највећи скуп икад организован у Србији, и да је премашио чак и чувени, до сада рекордни одржан 5.октобра.

Био је то највећи скуп студената икада организован у Србији.

Како су то успели млади студенти, никоме није јасно. Без медија, без пара, без подршке политичара или страних служби како људи из власти стално наводе. Ти наши студенти који су нам ту пред очима и који су малтене невидљиви, незаинтересовани, у неком свом свету, којима је стало само да што пре заврше факултет, спакују кофере и купе карту у једном правцу за Немачку, Норвешку, Канаду, Америку, Аустралију…

Како смо их потценили? Како смо се огрешили о њих? Како им раније нисмо пружили шансу?

Ваљда ће нам некада опростити.

Одједном су, као феникс изронили, подигли се, показали своја лица и пустили свој глас. Просто је невероватно како су организовани, као најдисциплинованија војска. Како су осмислили своје активности везано за блокаде, за своје друштвено деловање, како су организовали своје слободно време и уопште, цео свој живот преселили на своје факултете. Организовани преко друштвених мрежа, сви имају своје званичне инстаграм налоге, преко којих се оглашавају и комуницирају са јавношћу. Имају своје транспаренте на којима пише све што треба да знају власти и грађани о њиховим захтевима, жељама, размишљањима. Договарају се на пленумима које имају свакодневно о свакој планираној активности. Одлучују о томе ко ће говорити за медије и износити заједничке ставове.

Млади, лепи, паметни, елоквентни, широко образовани, корачали су брзо и одлучно београдским улицама спуштајући се до Славије. Тамо су стали и на вошебан начин успели да утишају 100 000 грађана на 16 минута. Тишина је била болна, емотивна и величанствена. Ниједан аутомобил није затрубио, ниједан телефон није зазвонио. Тишина је била толико невероватна да се могло чути само дисање. Без команде, без мегафона и озвучења, без икаквих говора, успели су  да у апсолутној тишини 100 000 људи ода почаст жртвама. 15 минута заглушујуће тишине за 15 страдалих у Новом Саду. И још један минут за трагично страдалог седмогодишњег дечака у Загребу. Био је то најдирљивији, најснажнији мук који ни најтврђа срца нису могла издрже мирно, да им бар очи не засузе.

Након шеснаестоминутне мртве тишине, студенти су започели свој перформанс на Славији. Почела је снажна, заглушујућа бука која је морала да запара небо, да задиви свет. “Опасним справама” и транспарентима су се опремили. Пиштаљке-црвене, плаве, беле, жуте, мале и велике, девојке са бубњевима, цика, вриска, галама на све могуће начине.

У неком тренутку, једном момку на скупу је позлило. За свега неколико минута рашчистила се гужва око њега, ослободио простор да може да дише, лекари са скупа су указали прву помоћ до доласка Хитне службе која је стигла у рекордно кратком року.

То је та младост, весела и бучна, раздрагана, пуна духа и ентузијазма, али и озбиљна, паметна, културна, одмерена…своја. Младост која препознаје лажне ауторитете, која је храбра да диктатору јасно каже : “Вас нико ништа није питао”.

Младост, памет, храброст која не пристаје на ситне уступке, на сто евра од државе, на обећане субвенционисане станове… на систем штапа и шаргарепе. Показали су да су часни и непоткупљиви. Да јасно знају шта траже и да ће до краја истрајати у томе и још јасније шта никако неће. Они корачају брзо и храбро, на њиховим транспарентима све пише. Они не желе да се експонирају и постану популарни и славни. Они траже да се њихови захтеви испуне потпуно, брзо и тачно како у њима пише. Не “навлаче” се на преговоре и половична обећања. Небитно је шта тачно студирају, једноставно кажу: Ја сам студент београдског универзитета. И то је довољно.

По завршетку свог перформанса, почели су полако да се враћају на своје блокиране факултете, а окупљени грађани, и даље у чуду, збуњени, поносни, разнежени… да напуштају скуп.

Око 18х  саобраћај на Славији је поново успостављен, а на улици, за њима није остао ни један папирић, ниједна празна флашица или конзерва…све су почистили. И док сви ми и даље гледамо и “качимо” снимке величанственог скупа, највећег икада у Србији, сређујемо утиске, неки славе, неки бришу сузе радоснице…, наши вредни студенти су и даље, сваки дан имају своје редовне петнаестоминутне блокаде по хладноћи и киши. И пре те величанствене недеље на Славији, они су увелико правили планове за перформанс у среду 25. децембра, када су покушали да нађу мистериозно биће звано Загорка Доловац и предају јој писма којима су је подсетили  шта јој је дужност и за шта прима енормно високу плату.

Поред свих великих ствари којима нас свакодневно задивљују, успели су да покрену и мотивишу и средњошколце, будуће студенте да се и они организују.

 “Да ми је неко рекао да дете на распусту пробудим у пола 11 и натерам га да изађе да стоји на киши, рекла бих – нема шансе, нисам ја Супермен.

А онда дете устане само и изјури из куће…

#15минута”

А они су се лепо захвалили свима нама и једноставно поручили: “Будите уз нас, тек смо почели!”

Др Славица Плавшић