Сматрам да је данашња одлука да се штрајк у просвети реши ранијим одласком на распуст, у споју са свим овим открићима у погледу наше економске моћи у вези са тиме да градски превоз у ствари не мора да се плаћа, и да је учешће у стамбеном кредиту из дана у дан све мање, један озбиљан показатељ да су ови протести прави пут.
Испоставило се да, у ствари, протест не мора да има максималистичке захтеве као што је смена Вучића и сл. јер су и неки реални, скромнији захтеви потпуно неизводљиви његовом систему који се изопачио од незнања, немара и корупције, и сада из дана у дан само производи нове проблеме који се додају овом веома разумном, и максималистички настројеној опозицији вероватно “малом” обиму захтева.
Међутим, неспособност овог система да уради неке најосновније ствари као што је реновирање, истрага после несреће, утврђивање кривице за трагедију, спречавања насиља над грађанима, санкционисање насиља над студентима итд. указује да је реч о једној хоботници која је скроз увезана и која сада нема куд јер нема никога у њој, као што ни иначе нигде нема, који би пристао да буде једини одговоран за петнаест убијених људи.
Да је Вучић дозволио трунку слободе, да није имао потребу да контролише све у овом друштву, од деце која иду у вртић преко васпитача до руководилаца вртића, од фудбалера до судија, од приватног до јавног сектора, и да није преузимао одговорност за све што се конструктивно десило, сада не би био одговоран и крив за све лоше што се десило код нас. Међутим, он је желео да све буде његово, да сви буду његови, да Србија буде једна јако скупа симулација живота коју ће он и његови чауши до краја мандата приватизовати и онда руководити њоме као власници чак и када не буду на функцији.
И сада смо дошли у ситуацију да само неколико нормалних захтева потпуно разара систем. Он свако мало нуди разне необичне ствари, једино што не може да нам понуди јесте нормалан живот и исправно функционисање институција.
Сам је себе довео у ситуацију да му је лакше да оде, успут промени Устав и некако се врати, него да процесуира багру која је инфраструктурну изградњу Србије претворила у свој индустријски погон за пљачку.
Сваки захтев за редом, и за санкционисањем злочина и неправде, неумитно води до Вучића јер је желео да има хомеинијевску моћ и добио ју је од страних сила како би завршио оно што њима треба.
Али, Хомеини је био човек који свом народу није обећавао нормалан живот, није покушавао да буде присан или укључен у сва питања, раздвајао је оно што је – по њему – важно од – по њему – неважног.
У овим протестима нема никакве идеологије, колико год Вучић желео да их некако објасни, и ко год им прилази идеолошки у суштини греши. Наравно, сви ми имамо и неке своје идеолошке разлоге због којих смо против Вучића иначе, и не треба око тога да се правимо наивни. Међутим, ово сада је покренуло све оне људе који само желе да некако извуку живу главу али и да сачувају разум у овом руглу које је направио.
Стога, нико не бежи од идеологије, нити ја покушавам са сакријем зашто сам иначе против Вучића, сви то знају и нема потребе да се понављам, али осећам како то тренутно није тема.
Тема је чињеница да се његов систем у потпуности разоткрио као једна клептократска перверзија у којој нормалан живот више није могућ.
Пре неко вече је на РТС-у била нека емисија о протестима. Говорили су између осталих професор Владимир Вулетић, по професији најшколованији Вучићев бот и Дејан Вук Станковић, по професији Вучићев бот. Гледао сам те људе и размишљао – да ли је заиста прихватљиво да неко плати детету школовање, изнајми му стан и одваја од уста, да би му предавао неко као што је Вулетић? Питају се зашто млади одлазе из земље, шта то немају овде? Можда је боље питање шта то нема Вулетић који је професор на факултету, са шестоцифреним примањима и миран до пензије, па мора овако да служи режиму?
С друге стране, Вук Станковић. Човек који за разлику од Вулетића евидентно није будала, политички оператер теренског типа који уопште није ни глуп ни наиван кад говори о другим темама. Све би било у реду, али зашто њега гледамо на РТС-у?
Зашто на јавном сервису који ми издржавамо од својих пара, и тим парама омогућавамо запосленима тамо не само да масовно не раде ништа већ и да испумпавају новац на своје рачуне, гледамо човека који је напросто плаћени ПР, што сви знамо?
Које то две стране нама РТС у свом лажном новинарском надахнућу нуди – једну која је конкретно везана за протест насупрот људи који лажу у име власти. Дакле, не људе из власти који барем нешто формално одлучују, него њихове службенике?
Ово није питање идеологије и неслагања. Ово је питање суштине – дакле имамо нешто што неки људи раде и имамо нешто друго што неки други раде а њих представљају ПРови уместо оних који доносе одлуке.
РТС је бежећи од суштине, од 27. фебруара 2023. и крајње Вучићеве бриселске издаје постао део оног питања – зашто нас ти људи које тако издашно финансирамо толико мрзе? И, ако имамо у виду да им је зграда већ једном горела, размишљају ли о томе да ће ово што сада раде имати последице?
Коначно, устанак је почео и поставило се питање ко је како стао у односу на те догађаје, ко је подржао ко није. Номинално, можемо рећи да свако има право на своје мишљење, и свакако треба подржати свачију одлуку да сам процени како ће на ово гледати.
Међутим, ти људи морају да схвате да та слобода која им је дата овог пута није везана за идеологију. Они који су против овог протеста нису људи који другачије мисле, то су људи су који уз власт. И то је то. Ово није питање идеологије већ питање доминације.
Зато је РТС покушао да нам у име власти потури двојицу људи, од којих је један и интелигентан, како би симулирао да у овом друштву постоји идеолошки проблем. Међутим, не, одавно су људи из СНС превазишли разговоре о идеологији испред драгстора и ушли у власт. Одавно су они показали да идеологије нема, они су сада власт и више нема шта да нам потурају своје “мислиоце” већ треба да нам дођу на истину и да крену да преузимају одговорност.
Што се њих тиче, идеолошке приче су испричане. Остао је само судски епилог, а касније и Суд историје, наравно.
Зато, не наседајте на РТС-ове и Вучићеве подвале, није ово сукоб два начина мишљења – ово је позивање власти на одговорност коју је сама преузела, а када је постала апсолутна таква јој је постала и одговорност.
То треба рашчистити да бисмо сви могли да знамо о чему се овде прича. И на који начин о томе треба да се прича.
Димитрије Војнов, драматург, сценариста, глумац и филмски критичар
