Овај никад неће пасти, реченица је коју сам у последњих десетак година чуо много пута. Али, оно што није успела атрофирана опозиција, од Савеза за Србију до данас, за само месец дана успели су студенти, нека нова, често, показало се незаслужено потцењивана генерација младих људи. Питање пада овог трулог и разваљеног режима, који је направио исту такву државу, по својој а не по мери грађана, више није питање, или је питање дана, а можда и сата. Оно што се поставља као тема, шта и како даље?
Моја генерација (а ту мислим на генерацију родитеља данашњих студената и средњошколаца) пала је на испиту. Јер, осим субјективне, постоји и објективна одговорност.
Власт какву Србија не памти у својој новијој историји, свакако сноси највећу одговорност за овакво стање у држави и друштву. Највећи број функционера има субјективну одговорност, тако да није шала оно што чујемо ових дана у обичним разговорима, затвори ће бити мали. Огроман број њих, најчешће чињењем а некад и нечињењем, довео је до тога да Србија данас није правна држава. И ту не говорим само о паду надсрешнице на железничкој станици у Новом Саду, већ и о свим незаконитостима, а било их је толико, да оне у овај текст не могу стати. Они који су починили кривична дела морају за то да одговарају.
Друга врста одговорности је објективна, она се огледа у томе да су многи који чине државну власт својим ћутањем пристајали на овакво стање, које за последицу има “Рибникар”, Дубону, Мало Орашје, надстрешницу, али и Јовањицу, Савамалу, Крушик, наплатну рампу Дољевац и још много, много тога. Они учесници у политичкој власти за које се докаже да немају субјективну одговорност, морају сносити објективну одговорност, јер су пристали, а највероватније и учествовали у некој незаконитој радњи у протеклих 13 година. Њима би морала следити забрана даљег учешћа у политичком животу Србије, јер су они научили да политички рад подразумева присилу на запослене у јавном али и приватном сектору да гласају на незаконит начин или одлазе на политичке скупове владајуће странке против своје воље. Чинили су они много тога што је противзаконито, али бесмислено је, а бојим се и немогуће све то побројати.
Објективну одговорност за овакво стање у држави и друштву свакако сноси и опозиција. Одговорност опозиције, свакако је само објективна, јер они нису имали никакву власт, те ни могућност да на било који начин утичу на разваљивање правне државе. Али су свакако могли не више, него много више. Неки умишљајно, а неки из нехата, помогли су Вучићу да до данашњег дана буде на власти. Некада су то били материјални разлози (сетимо се само колико је опозиционих “лидера” данас део режима), а некада је у питању сујета, или апсолутна неспремност да се из “круга двојке” изађе, не само до Неготина или Пирота, веч и до леве обале Дунава, која без обзира на обећање председника републике од пре десетак година, ни данас нема канализацију, без обзира што територијално припада главном граду Србије. За овакву опозицију, сасвим оправдано сам у некој својој пародији употребио назив неспопозиција. За њихову објективну одговорност нису потребне законске казне. Казну ће добити на првим изборима, који ће бити законити и регуларни.
Међутим, на крају је важно рећи нешто и о одговорности треће групе, а то су сами грађани, који не припадају ни једној политичкој партији и не учествују активно у политичком животу. И ту долазимо до објективне грађанске одговорности, боље рећи неодговорности. Грађани неће сносити никакве законске санкције, али су можда највећи губитници, јер су своје животе проћердали. Пре свега, огромна је срамота за један народ да након 12 година врати на власт оне који су апсолутно криви за страшне деведесете. Затим, неопростиво је да грађани ћуте на све незаконитости, које су на крају проузроковале велики број људских жртава. О пуњењу државних органа медиокритетима владајуће странке, излишно је говорити.
Своје смо шансе у више наврата прокоцкали. Нисмо лустрирали многе 5. октобра, дозволили смо да нам убију премијера, можда најбољег након ослобођења од турске власти, те смо на крају вратили екипу из деведесетих на власт да нам униште и остатак живота.
Због тога нам данас остаје само да подржимо нашу децу. Ако смо наше животе прокоцкали, немамо права да се коцкамо са њиховим. Да ли ће у нечему погрешити? Волео бих да не, а вероватно да хоће.
Али шта год они радили, ми немамо права да им паметујемо, јер да смо им оставили правну државу они би данас били гиганти, а не мигранти у својој земљи, на свом тлу.
И зато, остаје само да им чувамо леђа, скувамо чај или гулаш, а савет дамо само ако га траже.
Адвокат Братислав Марковић
