Моју сестру је ударио ауто на пешачком прелазу испред школе.
Била је страшно угрувана, потрес мозга и све што уз то иде.
Срећом, све је прошло без трајних последица.
Ударио ју је бахати “предузетник” а прво што је чула када се освестила биле су речи његове сапутнице:
“Јао, шта је урадила са шофершајбном!”
После пар дана возач се појавио пред нашом кућом.
Тата није хтео да га пусти да уђе.
Стајао је са њим у дворишту.
Возач је нудио новац.
Помињао је неколико хиљада марака (било је то 1994, када је сто марака било право богатство).
Никада нећу заборавити оно што му је рекао мој Грујица:
“Мени твоје паре не требају, нећу те тужити и тражити да платиш за оно што си учинио, не бој се!
Гониће те тужилац, платићеш држави.
Само да ти нешто кажем:
Да си ми убио дете, данас би те сахрањивали.”
Окренуо се и ушао у кућу.
Отац.
Александра Ћурчић
Бојан
Можда и платио али парама стеченим преко нечије сиромашне радничке грбаче! нема плаћања него ћорка и друштвено корисни рад неку годину без привилегија!!!