Наставница у школи у Сремској Каменици ученицима је задала тему за писмени задатак под називом: “Мој председник”. Дошла сам до најбољег задатка, оцењеног чистом петицом.
“Мој председник се зове Александар Вучић. Он је најбољи и најлепши председник кога је Србија имала. Моја мама и мој тата су чланови његове партије. Мама је била кројачица, али сада је инспектор у општини, јер је јако паметна и завршила је факултет за три месеца.
Тата је стално ишао на неке утакмице и неки зути људи су га хапсили због неких навијачких група, али сада он ради неки посао на терену. Мислим да је фризер, јер каже да фарба жуте људе у модро.
Од када је наш председник почео да влада нашом лепом земљом, ми много путујемо. Идемо на све митинге, ја носим балоне, добијем мајцу са знаком СНС а коју носим у школи, и више немам ни једну јединицу.
Мама каже да се ионако не секирам због оцена, када завршим школу имаћу леп посао и ругаћу се оним штреберима чији родитељи говоре ружно о нашем председнику. Мама ме је замолила да јој помогнем и да напишем која деца ме задиркују због мајце и хемијске оловке са знаком СНСа. Направио сам списак.
Драго ми је што Јован, који ме највише задиркивао нема за ужину јер му је тата добио отказ а мама неку болест која се зове нервни слом, када им је кум Рајко, извршитељ однео из куће телевизор, компјутер, ормар и кревете на спрат. Супер су се уклопили у моју и братову собу.
Једино ми смета што мама много ради и после посла. Куца неке коментаре на порталима, али ми каже да тако зарађује за летовање. Због тога нам кућу чисти докторка Светлана која је неспособна да лечи народ јер припада некој опозицији која издаје нашу Србију.
На крају, волео бих да председник вечно влада и да нам буде лепо као сад. Ако он буде вечно владао и стриц Миле ће морати да се учлани код њега и тата га више неће звати олош.
Онда ћу моћи да се дружим са његовом децом и сви ћемо заједно путовати по Србији у шареним аутобусима”.
Александра Ћурчић
