Песма која се провлачи кроз спотове студената у блокади је песма из чувеног серијала “Игре глади”.
Пре пар година сам остала прикована за екран и закаснила на новогодишњу вечеру код сестре и зета због првог дела овог фантастичног филма. Отишла сам са стрепњом од будућности.
За оне који нису гледали, укратко:
Будућност.
Америка је подељена у округе. Влада диктатор окружен једнако злом свитом. У једном округу је дошло до побуне која је угушена у крви. Преживели су кажњени страшним условима живота. Бити сит је мисаона именица. Мртви од глади се не броје. На годишњицу побуне влада бира младе људе из округа које воде у палату, облаче их у дивну одећу, служе најбољим јелима. После месец дана им дају хладно оружје, одводе их у шуму где се они боре и убијају док не остане само један. Победник улази међу привилеговане.
Убијање се иначе снима и цела земља гледа тај ријалити.
Ипак, група младих, осуђена на смрт реши да се бори, али не међусобно, већ против диктатуре. Долази до промене у друштву, људи схватају да је боље ризиковати живот за будућност, него чекати смрт од глади или од мача.
Студенти су схватили да већ живимо неку ублажену верзију игара глади.
Ублажену, јер нам још увек нису дали хладно оружје да се убијамо док Жељко Митровић то снима, али свим силама се труде да направе поделу на подобне и неподобне у којој ће подобни моћи некажњено да убијају оне друге.
Смрт користе као ријалити програм који повећава шер и популарност владаоца.
Привилеговани имају све. Они који подржавају привилеговане немају баш све, али се надају да ће имати.
Људи који виде праву природу власти све више су гладни. За њих нема ни правде, ни помоћи а све чешће ни хране.
Истрошени су борбама из прошлости и борбом за голи живот, али и даље довољно поносни да не желе да буду део зле елите.
Дешава се чудо, њихова деца стају у одбрану свега што живот чини вредним живљења.
Желе да заврше игре глади и започну игре правде.
Александра Ћурчић
