Фијаско епских размера. Бламажа какву не памтимо. Срамота Пиксија. Брука фудбалера. И без обзира што ћу Ћацију из Ниша пуне трибине Маракане поручиле неколико пута да је тренерска незналица, он није поднео оставку после 0:5 од Енглеске.
Ђон као образ.
“Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијек”, написала је једна од најумнијих српских глава. Али Драган Стојковић није читао Његоша, да јесте већ у уторак увече би се спаковао и отишао.
Славила би нација његов одлазак.
Овако, лепо му је под скутима Александра Вучића, прима енормни новац, посећује митинге СНС, смеје се, живи живот богаташа од наших пара.
А одговорност, а морал, а част, а достојанство? Је л’ тога нема на Паси пољани?
Србија не сме да дочека 11. октобра Албанију са Стојковићем на клупи. Али као што врховни Ћаци пркоси народу и вређа грађане и студенте, а 40.000 грла пумпа “Вучићу, педеру”, тако се и Пикси инати.
Не знаш, бре, човече, тренерски посао. Иди!
И поведи Вучића са собом. И све Ћације.
