Наши опозиционо, већим делим и прозападно настројени медији, али и многи јавни делатници сличних опредељења, с правом критикују Кремљ због подршке Вучићу. Без обзира на то што ту, несумњиво, многе примарно мотивише увезена евроатлантска русофобија, формално гледано, стоји оно што говоре о потезима званичне Русије, који противно истини и правди иду на руку српском диктатору Вучићу. Сусрет патријарха Порфирија и руског председника Путина – ту је само шлаг на торти! 

Ја, који посматрано чисто геополитички – и то примарно зато што сматрам да је за заштиту српских интереса неопходно да буде урушен постхладноратовски поредак НАТО доминације, а не услед ирационалне русофилије – подржавам Москву, апсолутно се слажем са оним што јој се замера у контексту њеног посредног уплива у српску унутрашњу политику. Међутим, горљиви заговорници западних демократских вредности и геополитичких аспирација, углавном не поступају слично када се ради о ЕУ доприносу гажењу грађанских слобода нашег народа!

У вези са тим као нојеви гурају главе у песак. Штавише, многи и даље нескривено поклонички гледају у Брисел и Стразбур као муслимански верници у Меку и Медину, те се љуте на остатак нације што то неће да ради. На страну сада чињенице да је ЕУ промотер косовског сепаратизма и заговорник гушења Републике Српске. Ако се ограничимо само на друштвено-политичка кретања у оквиру „крње“ Србије, јасно је да врх те уније али и већине држава које њу чине, на разне начине и више од руског вођства помажу опскурном српском узурпатору власти који ниподаштава све тзв. европске вредности, да се извуче из тешке ситуације у којој се налази услед студентско-грађанског мирнодопског устанка. 

Да се овај пут шире не бавимо Урсулом фон дер Лајен и Емануелом Макроном, који континуирано, отворено и снажно дувају ветар у Вучићева једра. Осврнимо се на Тонина Пицула, сталног известиоца Европског парламента за Србију. Он је прекаљени хрватски политичар, који не важи за мејнстрим извршиоца актуелне бриселске олигархије, те је на почетку великог демократског буђења Србије недвосмислено критиковао Вучићеву аутократију. Многима је због тога, и то у име целе ЕУ, улио наду да се тамо све ипак не своди на пуке интересе, односно да европске хуманистичке приче нису тек испразне фразе за лаковерне.

Међутим сада, када је српском тиранину скоро па „догорело до нокта“, Пицула одједном мења полочу. Релативизује режимску аутократију. Почиње имплицитно да говори да је кључна препрека за улазак Србије у ЕУ то што Вучић не одустаје од одбране Косова, односно битно је његово залагање за некакву „српску идеју“. Којешта! Јасно је да је Вучић по налогу својих евроатлантским ментора потпуно поткопао српске позиције на Косову и у вези са њим, чиме је са становишта нашег Устава извршио косовску велеиздају. А што се „спрске идеје“ тиче, није разумљиво шта она значи иако помпезно звучи. Пицула несумњиво то добро схвата. 

Док режим помиње „српску идеју“ у пракси је врло мало тога урадио за побољшање положаја нашег деценијама маргинализованог народа у Црној Гори. Такође, осим што руководство Републике Српске патетично тапше по раменима, Вучић није активан у пружању подршке западној спрској држави данас када је она најугроженија од октобра 1995. године, када су се хрватске снаге приближиле Бањалуци. Београдски режим до крајности егоистично више користи РС у својим унутрашњополитичким комбинацијама, него што јој дипломатски па и војнополитички пружа потпору, иако је гарант Дејтонског споразума и њеног статуса у складу са њим. Да ли је све то борба за „српску идеју“? Наравно да није!

Драгомир Анђелковић ФОТО: КТВ

Уместо да се Пицула са позиције европског функционера бави оним што је реалност – а то је Вучићево дрско и агресивно антидемократско понашање на прагу ЕУ – он се враћа старим хрватским пропагандним флоскулама. То је за Александра без Косова тако велика услуга да помишљам да је ради ње одрешио своју набијену кесу. Због непостојећег великосрпства нападају га из ЕУ, и то у хрватској стилизацији. Зар може да добије бољи поклон за сакривање велеиздаје и крпљење лажног патриотског кредибилитета? Више то јача његову позицију него окончани патријархов (који наступа као лобиста српског диктатора) и предстојећи његов сусрет са Путином. 

Уместо да се тиме позабаве наши ЕУ фанови и сентиментални Југословени, они су се једнострано острвили на Русију, као да је она једини и најважнији Вучићев савезник. Тиме асиметрично јачају његову позицију. Чињеница је да од Русије удаљавају део опозиционо настројеног, донедавно и проруски опредељеног патриотског бирачког тела. Али ти људи су и тако против режима. Опет, многе поколебане бираче СНС и друге флуктуирајуће национално усмерене грађане, учвршћују у уверењу да су Вучићеви опоненти још већи издајници и НАТО слуге од њега (што генерално није тачни: иако су многи ту, судећи по намерама, радикалнији од Алека, у пракси не могу да буду гори од њега, пошто он има „ексклузивни“ националистички педигре који му омогућава да лакше издаје представљајући се као борац за српство). 

Да закључим: антируска кампања је Вучићу исто тако велики поклон као и напади из ЕУ на њега да је, упркос велеиздаји коју је реално починио, српски националиста. Без обзира што се безрезервна проруска оријентација већинске Србије крњи због политике Кремља према официјелном Београду, чињеница је да нам је Русија и даље кључни ослонац када се ради о Косову и Републици Српској (на страну то што власт не користи тај потенцијал). Москва против нас не ради на националном плану док водећи западни фактори то чине и ту, колико и у демократској сфери, тиме што са Александром Вучићем шурују ништа мање од Руса. Имајмо све то у виду и не наседајмо на црну пропаганду оних наших „заговорника демократије“ којима је, изгледа, пре циљ да се „крња“ Србија удаљи од Косова, Српске и Русије, те приближи НАТО, него што им је битно да се она ослободи Вучићеве диктатуре!

Драгомир Анђелковић