Док се грађанима Србије свакодневно сервира фикција – удобан живот, стабилна држава, духовна обнова – стварност је сурова и горка. Иза светлуцавих реклама о “никад јачој цркви” и “никад стабилнијој влади” крије се систем који се одржава пендреком, претњама и пропагандом. Црква благосиља злочинце, влада се храни од муке осиромашеног народа, а свештеници који говоре истину бивају прогоњени, баш као у најмрачнијим данима послератних чистки.
На делу је огољена симбиоза политичке и криминалне моћи. Систем се финансира кроз извршитељски терор, који до кости дере народ. Егзекутори се понашају као легализовани утеривачи дугова у име државе – државе која све мање личи на демократску заједницу, а све више на феудалну прћију. Они који би требало да штите народ – од црквених великодостојника до представника закона – продали су се или ћуте. Или још горе: активно учествују у урушавању сваког смисленог отпора.
Председник трчи своје “победничке кругове”, као нека карикатурална верзија Фореста Гампа, али његов ход по политичкој писти није ни невино ни симпатично. То је трк бахатости и самодовољности, трк силе над разумом. И док он парадира, иза њега остаје земља у расулу – гладна, понижена, обезглављена. Народ са празним стомацима никада није могао бити поражен трајно, ма колико власт мислила да може да влада страхом.
Србија је данас црна рупа Европе – разбојник с пресудом, али без казне. Не зато што је невина, већ зато што је некоме још увек корисна. Ова власт не би могла опстати без подршке параобавештајног апарата, без подршке лажних опозиционара и без своје “сендвичарске елите” – црквене и политичке. Заједно, они спаљују темеље српског друштва, претварајући народ у пуко средство за очување моћи.
У таквој атмосфери, зло може само да се интензивира. Нема напретка док корумпирани комесари – било у мантијама или краватама – сами себи додељују ореоле светаца и глуме спасиоца народа од “непостојећих претњи”. Својом демагогијом прикривају истину о томе ко су и шта су постали: ништа. Ништавило које уништава све око себе.
Зато је крајње време да престанемо да се чудимо и почнемо да бележимо. Да документујемо сваку лаж, сваку крађу, сваки пендрек који удара, сваки ћутљиви климоглав који омогућава зло. И да их уклонимо – не из освете, већ из потребе за друштвеном и моралном хигијеном.
Јер Србија више нема луксуз да чека. Или ћемо поново постати друштво људи, или ћемо остати територија којом владају сенке и крстоноше, криминогени и продани душебрижници.
Ђакон Бојан Јовановић
