Није баш дуго трајала еуфорија када се погледа фудбалски клуб Партизан и ствари које се дешавају у Хумској улици. Дуго је славни клуб кубурио са управом која му је урушавала и углед и ништа мање финансије, а није оглашавала нигде и излазила је у јавност само о годишњицама и празницима.
Милош Вазура и Милорад Вучелић су повремено деловали као да су направили утврђење и џакове пуњене песком и ушанчили се у канцеларије и фотеље док се око њих све руши.
Сада Партизан има нешто другачију ситуацију. Чланови Привременог органа појављују на телевизијама и по медијима готово свакодневно.
Шта је исто, а шта другачије него код Вучелића и Вазуре?
Предраг Мијатовић, Расим Љајић и Данко Лазовић су се као најистакнутији ухватили у коштац са десетинама милиона дуга и другим егзистенцијалним недаћама клуба.
У последња два месеца труде се да редовно обавештавају навијаче свог клуба о томе шта се у њему дешава, углавном понављајући сличне ствари. Као што не ваља затвореност или оно што су радили Вучелић и Вазура, није добро ни ово што се сада дешава.
Партизанова ситуација је тешка, не толико због једне лоше управе, колико због једног човека изнад њих. И тешко да ће се ту било шта реално померити с мртве тачке док се шири друштвени контекст не промени.
Шта се онда суштински променило ако нова управа не може ни да спомене корен проблема оличен у политичкој и друштвеној подели и интересима једног човека, Александра Вучића, и једне странке?
Практично ништа. Вучићево име је међу клубовима као име Лорда Волдемора из Харија Потера. Не изговара се. Осим ако му не служиш и ако га не хвалиш. У том смислу је било унапред јасно да нови управљачки трио Партизана неће моћи да излази из оквира у ком су били и Вучелић и Вазура.
Вучић као Лорд Волдемор – не спомињеш му име ако му не служиш
Да случајно неком није пало на памет да критикује власт. Док год је тако, Партизан, или било ко други, ко не сме да дигне глас, биће талац једног дубоко поремећеног режима ком су стубови корупција, другарски и братски интереси, лажи и понижавање грађана. Џаба ту величина имена Пеђе Мијатовића, неће ништа променити за Партизан, а поквариће своју слику у очима навијача клуба који воли.
Све ово тренутну управу донекле чини сличном оној претходној, а већ то је разлог за нестрпљење и нервозу „гробара“. Није толики проблем ни прича Мијатовића и Љајића о отпуштањима и резовима, колико та симболична веза нове и старе управе у односу према СНС.
Кад изађете у јавност и кажете да „нисте чаробњак и немате магични штапић, али хоћете да помогнете Партизану“, навијачи ће испрва да поверују. Тако је било пре два месеца.
Одмах су, после дугог бојкота, навијачи дошли и скоро напунили стадион за меч са Чукаричким, било је двадесетак хиљада људи. Већ сада се тај број осипа јер се и почетно поверење брзо спласнуло.
Симболична веза чланова Привременог органа у Партизану и не дирања у Вучића и његову власт је у међувремену подебљана Мијатовићевом посетом режимским пропагандним гласилима које „гробари“ такође виде као део проблема црно-белих. Превелики је Мијатовић био играч да би на таквим местима служио као декор.
Премало је времена прошло док се то није десило, што ће многи који бодре Партизан фигуративно да виде као жути, ако не и као црвени картон.
Тачно је да би свака земља требало да буде довољно слободна, па да свако може да бира где ће да иде да гостује, само што смо овде до коске подељени међусобно по свим могућим шавовима.
Партизан и Мијатовић ходају по жици између додворавања власти и беса навијача
Ту вам оне клупске поделе Звезде и Партизана дођу још и као боза. Мијатовић, Љајић и остала звучна имена попут Милке Форцан, помпезно најављивани као они који ће помоћи Партизану врло брзо су тако почели да иритирају сопствене навијаче.
Причају о отказима, о дуговима које је створила бивша управа, али онда апелују „немојте да се бавимо политиком на стадиону“, читај у преводу: „Немојте да вређате Вучића“, ког је такође више пута споменуо и сам Мијатовић.
Па не иде то заједно у глави просечног навијача, бар не у околностима у којима услови нису исти за све и где се политика бави тобом ко год био и шта год радио. Неко ти узима из џепа сваког дана, а ти треба да ћутиш.
Или још горе, узме ти и живот на некој железничкој станици и ником ништа, јер је све спин и игроказ. У том игроказу од земље су се сада на видљивој позицији нашли и Мијатовић и Лазовић, па им неће бити лако да балансирају на ивици између онога што сваког дана осећају навијачи њиховог клуба и јасне претње која се свима сваког дана надвија над главом – надстрешницом са Андрићевог венца.
Текст: Нова.рс
