Маскирани издајници

Макс Вебер је тврдио да судбину нашег времена карактерише рационализација, интелектуализација и ослобађање од света илузија. Када једна особа живи у илузији то зовемо лудилом, када су у питању милиони то зовемо религијом.

Био је потребан један век да пола човечанства схвати да се наука (марксизам) мора одвојити од идеологије и да је гвоздени детерминизам научног социјализма само предлог, опција или теорија, а не догма, закон или судбина. Миленијум смо потрошили, а још увек не можемо науку одвојити од катекизма. Епохални успех била је политичка еманципација грађанства, секуларизација државе и протеривање религије из државно-јавног у приватно право.

Страх од смрти је колевка сваке религије, она је уздах и крик потлаченог и уплашеног човека. Временом је та организација која продаје невидљиви производ постала негде парадржавни, а негде наддржавни елемент који не одустаје да значајно утиче на друштвене и културне процесе. Како је наука обесмишљавала религијске фантазмагорије и развејавала њене токсичне магле, човек је бежао све даље од митологије стварности, а све више доводио у питање стварност мита.

Срби баштине фолклорну врсту религиозности. Еруптивни изливи побожности присутни су само за велике верске празнике који се претварају у вашаре, неретко у бизарне баханалије. Шта год де се Христу десило Срби то прославе храном, пићем, музиком и пуцњавом.

Деценијама уназад Српска православна црква је институција од највећег поверења не само верујућег народа. Какав је квалитет и дубина тог поверења, нема поузданог доказа, али Срби тврде да када изгубе све, када су остављени од свих, кад немају коме – имају своју цркву. Лепо је носити у себи осећај да те кроз животне буре прати сигурносна мрежа која те чува од дубина амбиса.

Али, та мрежа није само спасоносна, већ је и, као и свака мрежа, створена да човека зароби, улови и извуче из природне средине. Данашњи риболовци више не личе на светог Петра ни по вери, ни по гардероби, нити возе дрвене барке, већ скупоцене четвороточкаше, нити би данас послушали смернице сумњивог Назарећанина где је најбоље отићи по улов, чак и када би их он повео ходајући по води.

Њима је власт ближа од Бога, луксуз дражи од аскетизма, нација важнија од вере.

Само у контексту горенаведених премиса може се схватити смисао понижавајућег хаџилука правог српског патријарха лажном руском цару. То није био обичан састанак државно-црквеног врха Руске федерације са челницима СПЦ-а, већ поклоњење и исказивање неупитне лојалности једне полуаутономне организације духовној и политичкој матици.

Пре само неколико година славили смо 800 година аутокефалности и независности наше цркве. Данас можемо поуздано рећи да она све више личи на експозитуру туђих интереса, на релеј геополитичке моћи стране силе.

Руски утицај на Србију функционише на више нивоа – политика, привреда, медији, црква. Редослед је произвољан, али црква је можда и најчвршћа веза два словенска народа, од којих је један увек, али увек био у подређеном положају, не само због величине и моћи, већ чешће и због карактера високог клера.

Патријарх Порфирије је „изашао из ормара“ и показао јавности да је нескривени политички бисексуалац. Центри његове политичко-емотивне оријентације су режими у Београду и Москви. Редослед је поново произвољан. Наравно, Загреб остаје као јавна љубавница са стране.

Бес који је патријарх изазвао код дела јавности заиста је изненађујући. Он само наставља стопама претходника који је цркву претворио у ортопедско помагало власти. Иринејево време је било време стабилократије, време врхунца власти Александра Вучића када га је требало само усмеравати, благосиљати и највишим орденима опомињати на косовски завет. Заузврат евро милиони су упумпавани како у Храм, тако и капиларно у епархије широм Србије, па је дугоочекивана симфонија световне и црквене власти била остварена по нотама средњег девизног курса. Сада када је та власт пољуљана, када моћ полако али неумитно опада, онда јој треба помоћи јер је трансакциони однос угрожен, јер дарежљивог партнера могу заменити они који би зидали не државне цркве, већ зид између државе и цркве.

Не боле Порфиријеве речи само због тога што су лажне, манипулативне, запаљиве. Не боли само то што су патријархове речи цитати Информера и Пинка. Не боли само то што за преводиоца има црвеног владику који деценијама уназад води рат против „државних непријатеља“. Боли највише што су те речи изговорене ван граница Србије, у туђој земљи, пред туђим сувереном, пред камерама уз гуштеров осмех на лицу који открива унутрашњи емотивни колоплет.

Некада је црква била изнад пројектованог удбашког патриотизма, сада је постала његов промотер. Некада је патријарх избегавао ратне и послератне злочинце, сада им откупљује грехе и социјализује их. Некада је патријарх уједињавао и мирио народ, сада га дели и раздражује.

Ништа толико чудно. Александар Вучић је у рату – то је знак за узбуну код државних службеника у мантији. Владимир Путин је у рату – то је дупли знак за узбуну за КГБ звонаре са резервном државом. Разлог – непријатељ је исти. ЗАПАД! И Вулић и Путин и Порфирије имају исту мантру, исту девизу, исту политику – напад на Запад. Иако и Вучић и Путин и Порфирије немају ништа против западних пара, немојте имати дилему, они запад виде само као географски појам, док европске вредности прихватају само кроз вредност евра.

Вучић је нападнут обојеном револуцијом коју организује Запад. Путин је нападнут НАТО експанзијом којом диригује Запад. СПЦ је нападнута неолибералном, трансџендер, ЛГБТ агендом коју финансира и спроводи Запад. Заједнички непријатељ само још чвршће повезује ову природну коалицију особа које сасвим случајно не верују у индивидуална права, правну државу и слободу избора. И сасвим случајно желе да остану на својим позицијама моћи до краја свог биолошког живота, ако не и дуже, јер барем један од њих верује у загробни живот.

Патријархова закаснела ускршња посланица из Кремља само је отрезнила оне који верују да је СПЦ народна, аполитична, недржавна институција. После овог хаџилука јасно је да је СПЦ изабрала Вучића уместо народа, да следи политику новог покрета, да је део државног апарата и то његов политичко-пропагандни део, и да дели судбину свих других институција нашег друштва које грца од корупције, непотизма и јавашлука.

Зато, онакав однос који имамо према РТС-у, Скупштини, Уставном суду или органима извршне власти, морамо имати и према цркви. Ускрс је прошао, али патријарха и његовог преводиоца као добродошлица морају дочекати јаја верника. Јаја као метофора, јаја као производ. Ова прва морају се доказати делима, она друга не морају бити ни офарбана, ни кувана.

Александар Дикић