Постоји тренутак када лаж престаје да буде обична политичка пропаганда и прераста у нешто што заслужује озбиљну психијатријску анализу. Говор Драгана Ј. Вучићевића о „блокадерима“ који наводно желе да линчују декане, да отимају полицајце и да изазову грађански рат у Србији управо спада у тај оквир. То више није новинарство, то није чак ни политика – то је опсесивно грађење фантазма у којем су грађани који изражавају неслагање са влашћу унапред проглашени за терористе.
Када неко тврди да студенти, радници и родитељи који мирно протестују желе да отимају таоце и позивају Јенса Столтенберга да их доведе на власт, то не говори ништа о тим људима – то говори о стању ума онога који такве слике производи. Патолошка личност не разликује више реалност од сопствене параноје. Њему је свет стално на ивици рата, грађани су стално непријатељи, а полиција је једина „браћа“ вредна заштите.
Ту долазимо до кључне димензије – привржености председнику. Вучићевић није тек новинар који пише под политичким притиском. Он показује обрасце који се могу описати као зависни однос, готово симбиотички везан за ауторитет Александра Вучића. Сваки његов наступ је у служби одбране „вође“, сваки напад на грађане заправо је покушај да се заштити личност председника од било какве критике. У тој слици нема институција, нема плурализма, нема друштва – постоји само вођа и они који га угрожавају.
Психолошки гледано, то је мешавина нарцисоидне структуре и параноидне интерпретације стварности. Нарцизам га тера да себе види као ексклузивног тумача истине, док параноја ствара сталну потребу за непријатељем. Када се та два обрасца споје са слепом оданошћу председнику, резултат је речник пун митова о заверама, нападима, атентатима, „блокадерима“ који желе да изазову рат.
Опасност није само у лажи. Опасност је у томе што се лаж понавља свакодневно, у ударним терминима, преко медија који су заправо мегафони једног човека и његове власти. Лаж изречена једном остаје инцидент, али када се понавља из дана у дан, она постаје конструкција у којој режим налази сопствено оправдање за насиље. Ако су протестанти већ „терористи“, онда је свака интервенција полиције – па и брутална – не само оправдана, него и пожељна.
Зато је ова прича о „блокадерима који планирају грађански рат“ много опаснија од карикатуралног наступа једног уредника. Она је увертира у озбиљно сужавање слободе, оправдање за хапшења, батинање, застрашивање. То је начин да се нормални грађани претворе у непријатеље, а критика у злочин.
И на крају – када главни уредник таблоида са осмехом прича о „спречавању грађанског рата“, треба подсетити: грађански рат у овој земљи нису изазивали студенти, нити су га најављивали грађани. Увек је почињао са онима који су имали медије, власт и патолошку потребу да се одрже на њима – и да у тој борби докажу своју бескрајну верност једном човеку. Та верност није новинарство. То је култ личности.
др Светлана Цвијановић
