И би Парада, али каква? Парада Његовог заноса, Његове болести да пошто – пото прикаже свету своју моћ, у једној страховитој немоћи, у губљењу сваког рационалног игроказа, Његовог пораза, губљења каквог – таквог достојанства у силаску са власти после деценијског уништавања свог народа.

У урушавању свих институција, самоокупацији свих цивилизацијских вредности. Апострифирања силе, обрачуна са најелитнијим делом народа, гурањем Војске Републике Србије и одгуривањем оних који су желели да од срца поздраве ту војску.

Великом делу грађана ускраћено је право доласка на ту представу у којој је Он све и режисер, и глумац-актер у жутом прслуку који демонстрира напад на штићено лице. То лице, погађате ко је, као и тај тобоже сурови нападач.

За све му је потребна публика, Његови плаћени Ћаци из аутобуса са дуплим сендвичима, и они који нису могли да узвикну да Он чује :”Упомоћ војско”!!!

Одгурнути од инфилтрираних лица без ознаке и обележја, шефују над бруталним жандармеријским одредима, енергично се супротстављајући сваком пролазу који није Његов. На бини уз сервилно понашање начелника Генерлштаба, фигуранта у Његовој околини.

Све је то била гротеска где су у другом плану били војници, оруђе и опрема, за коју у заносу и самохвалисању није видео себе од црне своје сенке.

И би Парада, али и деца су са родитељима пажњу усмеравали више ка публици ван театра, него бледој сцени и Његовој дилетантској режији.

Синиша Стојчић