„Продао бих и Лондон, само када би могао да нађем купца“. У једном значајном историјском извору остале су забележене те речи енглеског краља Ричарда И Лавље срце, који је владао од 1189. до 1199. године.

Упркос широко распрострањеној романтичарско-јуначкој престави о њему, у питању је био крајње крволочан, грабежљив и национално неодговоран владар. И за феудална времена када се политика нескривено вртела око личног егоизма моћника – хладно судећи по фактима о његовом деловању – Ричард И из династије Плантагенет био је несумњиво опскуран.

Зато је добро схватао значај онога што бисмо данас назвали „односи са јавношћу“. Велики новац систематски је улагао у деловање трубадура и других забављачких те интелектуалних најамника, којих је вазда било око моћника спремних да разреше кесу. Чињенице није могао да измени иако је био у стању да их делимично гурне у други план, али је битно утицао на њихову интерпретацију.

Она је преживела векове и дочекала доба националног буђења, када су сви народи, па и енглески, тражили патриотске митове. Није била битна истина већ колико нешто користи националном поносу и мобилизацији. Када се на то надовезала англосаксонска улога у глобалном ширењу масовне културе, стигли смо до тога да је Ричард Злотвор широм света (ван стручних кругова) прихваћен као „позитивни“ Ричард Лавље срце.

А док Енглези стварају и шире националне митове који им користе, ми Срби радимо другачије. Прихватамо, макар последњих стотинак година, оно што нам штети. Од југословенства, преко титоизма, до прича о нашој кривици за све и свашта што се дешавало током ратова за „југословенско наслеђе“.

То има и персоналну димензију па брзо заборавимо недела наших лидера, те после неког времена почнемо да их олако оцењујемо позитивно. Томе доприноси и факат да често имамо низове лоших политичара, па нам мизерно што учине последњи у том ланцу опере оне који су били пре њих.

Слободан Милошевић је био бољшевик и Југословен, који се за Српство борио инструментализовано а не примарно, али оно што је уследило после 5. октобра, те његово објективно одважно држање у Хагу, опрали су га. Многи који су били против њега док је био на власти, данас се о њему изражавају релативно лепо.

Слободан Милошевић

„Жути“ који су владали пре СНС-а направили су доста штете, од националне до економске сфере. Али оно што је потом учино Вучић (уз то усисавши велики део „жуте“ екипе), у очима немалог дела нације амнестирало их је. Сада нам се у складу са тим неки ликови које смо пре десетак година здушно осуђивали, нуде као „спасиоци“.

Све то добро схвата актуелни, иако већ рањени, спрски спин (преварантски) диктатор Алек без Косова. У складу са тим озбиљно ради на стварању основа за ревитализацију свог лажног лика после неког времена. Многе бесмислице које сада прича, сагледане у том светлу и те како имају смисла.

Свестан је да његов пројектовани имиџ не може да не претрпи штету у фази када се приближава паду и после њега, али лукаво ради на томе да касније – када наступи разочарање у оне који га наследе, односно они врло брзо започну рат за власт пошто је он изгуби – елементи искривљене слике почну поново да се склапају како му одговара.

Та слика неће бити баш онаква какву сада емитују Пинк и Информер, али и њена трећина, ако преживи време, за Вучића ће бити премија. Његова политика је за Србе самозатирући (гео)политички сатанизам, и ако тако не буде оцењена, не само да ће историјска правда поново бити силована, већ ћемо наставити – колико и са југословенским и титоистичким заблудама – да призивамо несреће. Нација која се и ментално не ослободи онога што јој је наштетило, копа себи нову јаму!

Заједнице у многоме пролазе онако какво им је историјско сећање. То олако заборављамо а барабе које се пословично дочепају нашег националног кормила, што је и разумљиво, нису спремне да се ухвате у коштац за неистинама које обликују нашу садашњост и трасирају пут за будућност.


Драгомир Анђелковић ФОТО: КТВ

То их само по себи не интересује јер су заокупљени пљачкањем Србије, а и опасно је суочити се са укорењеним предрасудама у свести немалог дела нације. Више се исплати експлоатисати их. Поред тога, живе лажи често одговарају спољним силама које наступају као постмодерни окупатори наше земље те њиховој интелектуалној, медијској, политичкој и НВО петој колони у Срба, којима они који чине официјелну Србију по правилу избегавају да се супротставе.

Све то нас гура све дубље у гротло националне пропасти. На мах нам делује да смо, збацивши једну лошу власт, почели да се из њега извлачимо, а онда се испостави да је то била илузија.

Да бисмо из тог пакленог круга изашли, између осталог, коначно морамо да поведемо велики рат за истину о нашој прошлости!

То, колико и борба против садашњег злог режима, удбашког братства које опстаје и док се власти мењају, те нових евроатлантских експонената који настоје да после Вучића дођу на чело Србије – за патриотску Србију мора да буде приоритет. Ако се не посветимо исушивању мочваре историјских лажи, нема нам истинског спаса!

Драгомир Анђелковић