Колапс Сиријске Арапске Армије (САА) није био очекиван, и многи цивили, а посебно алавитска верска група муслимана којој је припадао председник, су мислили да ће офанзива бити заустављена у најгорем случају код града Хомса, јер би пад овог града одсекао обалу Сирије од остатка државе. Ипак, неки су већ на почетку говорили о томе да је град Алепо пао превише брзо, и да то није добар знак за даљи ток рата. Такозване удружене опозиционе снаге, којима су се придружиле бивше снаге опозиције око града Алепа које су пре неколико година прихватиле план помирења са сиријском власти и биле интегрисане у Сиријску Арапску Армију, су поново промениле страну и кренуле ка југу и истоку. Ипак, покрет Хајат Тахрир Ал-Шам је најзаслужнији за рушење власти у Сирији. Он је преименован неколико пута, али је најпознатији под именом који је имао од 2012 до 2016 године, када се звао Ал-Нусра Фронт, је био најактивнији. Ал-Нусра фронт је отворено био џихадистички покрет, који је за циљ имао да заузме целу територију Сирије и успостави исламистичку државу са шеријатским системом. Не само то, већ је Ал-Нусра фронт и формално био огранак Ал-Каиде. Његов вођа, који је од скоро почео да говори о верској толеранцији и ненасиљу над цивилима(иако су чланови његове организације већ дан након пада власти кренуле са застрашивањем мањина), је од 2003 године био члан Ал-Каиде, а промена имена огранка у Сирији је био покушај да се дистанцира од ове организације, вероватно у циљу добијања помоћи од Турске. Ипак, чак су и САД изразиле резерве према њему и његовом покрету, а барем на самом почетку офанзиве на крају новембра ове године, француски медији су говорили о њима као о терористичкој организацији. На југу Сирије су се налазили побуњеници који су били под патронатом САД, сконцентрисани око највеће америчке војне базе у Сирији, која се налази на Сиријској страни границе с Ираком. Они на самом почетку нису водили веће борбе, али су у децембру и они кренули у офанзиву према Дамаску.
На југоистоку се налазио велики број јединица Сиријске Арапске Армије, које су почели борбу против сиријске власти, али су прихватиле мирно решавање проблема и интегрисале се у Сиријску Арапску Армију. Оне су поново промениле страну после пада Алепа и кренули према Дамаску да сруше власт породице Ал-Ассад, која је пратила верзију ислама која се класификује као шиитска, иако је у пракси она много мање ригорозна. Ова мањинска верска група алавита је око 50 година држала велики део власти у Сирији, а просторно је данас сконцентрисана на западу земље, на обали Средоземног мора, посебно у граду Латакији, мада су до почетка рата били веома распрострањени и у другим деловима Сирије. Ову власт су подржавале мањине, укључујући и хришћане, јер је фамилија Ал-Ассад у пракси обезбедила веома висок степен секуларности, а сигурно једну од најсекуларнијих држава у региону, као и то што је гарантовао заштиту мањинских верских заједница. Овај тренд се није мењао ни у току рата. На почетку, алавити су имали главне позиције у војсци, али је и велики број мањинских верских заједница такође био у војсци. Ипак, то се постепено мењало, тако да је јако велики број сунита у току рата успео да напредује и заузме највише позиције у војној хијерархији.
Будући да је већина војне опреме покрета Хајат Тахрир Ал-Шам дошла из Турске, турска подршка овом покрету не може бити оспорена. Реакција власти Турске у току офанзиве која ће срушити власт Сирије, као и њихова реакција осмог децембра, након пада власти, ово само потврђују. Постоје чак индиције да је власт из Кијева такође подржала овај покрет, али, ако је ово тачно, то је била подршка која није значајно утицала на крајњи резултат. Ипак, турска подршка није једини, а вероватно није ни највећи разлог за пад власти у Сирији. Обавештајци и Сирије и Русије су приметили припремање ове офанзиве најмање месец дана пре њеног почетка, а постоје индиције да су прве назнаке приметили већ у септембру ове године. У свом говору 11. децембра, ирански ајатолах је напоменуо да је и иранска обавештајна служба приметила ове припреме “месецима пре офанзиве”, и обавестила сиријску власт. Сиријска армија је дакле имала довољно времена да се припреми за ову офанзиву, и за то је имала више него довољно војника. Што је најчудније од свега, скоро никаква озбиљна утврђења и одбрамбене позиције нису ни појачане, нити су нове направљене за сво то време. Једина битнија офанзива је покушана од стране неколико јединица у околини града Хаме, који су накратко успели да одгурну непријатеља од града и врате неколико мањих градова на његовом северу под своју контролу. Ипак, на новим позицијама су се задржали не више од два дана. Такође, уместо да се бори у градовима, будући да борба у урбаним условима према правилу много више одговара снагама које се бране, сиријска армија је доносила необичне одлуке, као што је не тако разумљива одлука да покуша да одбрамбену линију формира испред града Хомса(која се јако брзо распала, према неким наводима и пре почетка борби), уместо у самом граду у коме већ постоје грађевине које могу бити корисне за одбрану. Једино је пар професионалних јединица, као што је 4. оклопна дивизија, и 25. дивизија специјалних снага пружале озбиљнији отпор, и због тога су имале велике губитке.
Офанзива која је срушила власт
Постоји неколико верзија тога шта се тачно десило, и зашто је дошло до колапса Сиријске армије. Једна од њих је да је од 2020. године председник почео да на највише позиције у војсци поставља алавите, чланове своје верске организације, и да је заменио чак и искусне војнике. Ипак, ово, чак и ако се испостави као тачно, не може бити разлог оволико брзог пада сиријске власти. Најпре, алавити су од доласка на власт породице Ал-Ассад били у врху војске, а тек су у току рата почели да се истичу и војници других верских заједница који су унапређивани. Такође, позиција алавита у Сирији као мањинске групе, и групе коју многи муслимани уопште не сматрају муслиманима због недостатка принуде и ригорозности у поштовању фундамената исламске вере, умногоме је зависила од њиховог останка на власти. Као такви, алавити би имали већу иницијативу да бране власт, јер је немогуће да се не боје доласка на власт организације која је до пре неколико година и званично била огранак Ал Каиде.
Са друге стране, постоје индиције да су најспособније јединице Сиријске армије пребачене на исток и југ земље, и да су тамо држане скоро до петог децембра, три дана пре него што је власт Сирије и званично пала. Исток државе и данас контролишу снаге курда, које имају значајан број бораца(око 100 000, што је према неким изворима више од половине војника којима је располагала Сиријска Арапска Армија), али они у току рата никада нису спроводили велике операције против Сиријске армије, и у главном су са њима сарађивале. Дуги низ година су чак неке делове далеко на истоку земље контроилисале снаге сиријске армије, које су биле окружене курдима, али ипак није долазило до озбиљнијих сукоба. Део југа је окупирала војска САД, али чак ни они у последњих пар година, све до 5 децембра ове године, нису имали велике сукобе са сиријском војском. Најактивније борбе су вођене на северу државе, против против снага које је подржавала Турска, али изгледа највише против Хајат Тахрир Ал-Шама која је имала центар у граду Идлибу на северу земље уз границу са Турском, па је овај корак, ако је стварно предузет, потпуно неоправдан, посебно после упозорења које је сиријска власт добијала од руских, сиријских, а могуће и иранских обавештајаца.
Следећа теорија је да је Сирија власт једноставно остала без новца, те да се зато власт срушила. Ово може да буде делимично тачно, али истовремено, Сиријска власт је исплаћивала велике стипендије својим грађанима који су одлазили на студије у Русију. На пример, у 2022/23. години, потрошено је око 7,3 милиона долара само на стипендирање студената који су те године добили прву стипендију. Када се овом броју додају студенти који су на студије кренули раније, овај број се наравно повећава. Сиријска власт је исплаћивала 9600 долара годишње сваком студенту, док је Русија, као што то ради за све стране студенте који добију стипендију, покривала трошкове школовања. Поређења ради, Вијетнам, који није у рату, својим студентима који крену на студије у Русију исплаћује стипендију у износу од 4800 долара годишње, док неке државе уопште не помажу својим грађанима који студирају у Русији у оквиру квоте Министарства образовања Русије. Такође, треба имати на уму да у Русији, у највећем броју случајева, основне академске студије трају 4 године, мастер(магистарске) 2, а докторске(аспирантске) трају 3 године.
Оно што изгледа као највероватније је да је посреди масовна издаја у врху војске, али веома могуће и у самој цивилној власти. Многи извори, на пример, наводе да армија често није добијала никаква наређења, или да су од пада града Хама, добијали наређења да се повлаче, те се може претпоставити да је скоро свако озбиљније пружање отпора била самостална одлука локалних јединица. На пример, одмах након пада главног града, дотадашњи премијер Сирије Мухамед Гази Ал-Џалаил је изјавио да ће остати у Дамаску и изразио жељу да сарађује у трансферу власти, а истовремено је оптужио Иран за изазивање насиља између верских заједница у Сирији. Интересантно је да је, иако је и раније био члан владе у Сирији, после парламентарних избора у септембру ове године постављен за премијера. Десетог децембра је замењен од стране вође Хајат Тахрир Ал-Шам, и за новог премијера владе у транзицији је постављен Мухамед Ал-Башир, који је члан цивилне администрације овог покрета, и који је и раније именован у тзв. “влади националног спаса” у Идлибу. Ово је поновљено и 11. децембра од чланова бивше 25 дивизије специјалних јединица Сиријске Арапске Армије, који су се повукли у планине на граници са Либаном.
Много извора је од самог почетка офанзиве против сиријске армије, а још више од пада града Алепа (који је према неким изворима предан без много борбе), говорило о притисцима Русије на власт Сирије, па и самог председника, да се Сиријска арапска армија брзо реорганизује, и успостави линију одбране. Руси су упркос свему настављали са авиоударима, али уместо да сиријска војска то искористи за контранападе, долазило је до масовног повлачења, често услед недостатка било каквих наредби из врха Сиријске војске. Што је још горе, армија је за собом остављала тенкове, артиљерију и војну опрему. Делови јединица из Ирана такође нису могле ништа да промене без пружања отпора Сиријске Арапске Армије, што је напоменуо и сам ирански ајатолах.
Насупрот раширеном мишљењу да су Русија и Иран спасиле сиријску власт на почетку рата, њихова улога није толика коликом је многи сматрају. Већина борби је вођена од стране Сиријске Арапске Армије, и, мада је тачно да је позитиван одговор Русије на позив Сирије да се умеша итекако јако утицао на сам фронт, обезбеђујући неупитну надмоћ сиријске власти у ваздуху и артиљерији, што јесте учинило посао сиријске армије много лакшим. Иран је углавном помагао у извођењу специјалних операција, тренирању, као и снадбевању сиријске војске војном опремом. Дакле, иако су Русија и Иран стварно имале велики утицај на рат, и обезбедиле надмоћ сиријске армије у авијацији и артиљерији, без сиријске армије она не би била ни приближно довољна, што је сада већ очигледно. Помало чудно, породица бившег председника Ассада је напустила Сирију два или три дана након почетка ове офанзиве, док је сам Башар Ал-Ассад остао, према неким изворима до седмог децембра поподне, пре него што су чланови покрета Хајат Тахрир Ал-Шам ушли у Дамаск. Према изворима на телеграму, последње што је било емитовано са сиријске националне телевизије у Дамаску осмог децембра, пре него што су чланови Хајат Тахрир Ал-Шам ушли у град, је била химна дотадашње државе.
Будућност Сирије
Тешко је одговорити шта ће бити са Сиријом. Можда је највероватније нешто слично Либијском сценарију, где ће територија бити подељена између разних организација. Рат сигурно није готов, већ је хаотичнији и бруталнији него икада раније. Иако је то у овом тренутку мање вероватно, не може се искључити ни евентуална инвазија САД, које би могле да покушају да оправдају своје мешање, или чак окупацију веће територије Сирије, поновним појављивањем ИСИСа. Такође, ако ситуација потраје довољно дуго да Трамп дође на власт, он би могао да напусти подршку Украјини и за тај губитак окриви Бајдена и Камалу, који су Русију гурнули предалеко, и усредсреди се на Блиски исток. Да би показао надмоћ над својим политичким противницима, и покушао да врати углед Америци после дебакла у Авганистану, сасвим је могуће да ће се у таквој ситуацији одлучити на инвазију на Сирију, под изговором напада на Ал Каиду(под новим именом Хајат Тахрир Ал-Шам). У том случају, Трамп ће “принети жртву” америчкој ратној машини у виду Блиског истока, помоћи Израелу, и имати шансу да се са минималним последицама по свој имиџ унутар Америке позиционира као јачи и одлучнији и од америчких демократа, и од ЕУ. Ипак, такође је могуће да ће се ограничити на подршку групама које су до сада подржавали, и “водити борбу туђим рукама”.
Руске војне базе ће вероватно бити повучене, али ће због стратешког положаја можда покушати да задрже барем морску луку. Ипак, остати у Сирији у овако турбулентним временима, када сиријске армије више нема, када територију обале контролише џихадистичка група као што је Хајат Тахрир Ал-Шам, била би превелики ризик. Русија може неко време да задржи ове базе, па чак и пружа отпор ако су нападнуте, али, поготову због специјалне војне операције у Украјини, то би у овом тренутку највероватније било само траћење људства и ресурса. На крају би морали да се повуку док је овакво стање у Сирији. Ипак, 11. децембра су неки канали на телеграму, на основу неименованих извора, пренели да Русија преговара о томе да задржи своје базе, али, чак и да се то деси, није вероватно да ће, барем у догледно време, имати великог утицаја на Сирију. Највише што може да се деси је да руске базе својим присуством обесхрабрују нападе на алавите у градовима који се налазе на обали мора, али руска армија вероватно неће задржати већи број својих снага у Сирији, те је мало вероватно да ће моћи да уради нешто више осим да брани базе у случају да су нападнуте. Пад сиријске власти је неспорно велики ударац руском утицају у региону, али Русија тренутно води много већу битку у Европи, коју сматра егзистенционалном.
Иран је у овом сукобу највећи губитник. Изгубио је јединог великог савезника на Блиском истоку, као и везу са Либаном и Хезболахом. Ово ће омогућити Израелу да брже и лакше оствари бар део својих циљева. Овога је свестан и ирански ајатолах, који је у говору, поред оптуживања Ирана и САД за рушење сиријске власти и успостављање хаоса, као и заузимање делова Сирије, неколико пута рекао да се борба наставља, и да ће се млади Сиријци успротивити непријатељу и вратити контролу над државом. Ово може да значи да ће Иран покушати да организује групе које ће се борити против власти коју постави Хајат Тахрир Ал-Шам, или било која слична организација. Али такође може да значи да, као и у прошлим изјавама иранских званичника, који су говорили како је Башал Ал-Ассад одбио њихову помоћ због бојазни од напада Израела, Иран само покушава да спере део одговорности са себе. Иако је тачно да увођење иранске војске у Сирију не би било нимало лако, пад власти на челу са Башаром Ал-Ассадом скоро сви експерти сматрају великим поразом Ирана. Неки од њих такође говоре да је после Сирије, Иран следећи на мети. Интересантно је да је 12 децембра Ирански амбасадор у Сирији рекао да је Иран спреман да сарађује и са покретом Хајат Тахрир Ал-Шам, ако су спремни да оставе своје разлике по страни и усредсреде се на борбу са Израелом. Ова понуда је одбијена веома брзо.
Израел је у овоме највећи добитник. Обезбеђивањем тампон зоне на територији Сирије коју ће контролисати њихова армија је осигурана територија Израела, а истовремено дозвољава притисак на власт Сирије, ко год је чинио и шта год она мислила о Израелу. Овим је такође већа помоћ шиитским групама у Либану скоро потпуно онемогућена, тако да ће израелској армији бити лакше да води операције против њих. Опасност за Израел се тренутно драстично смањила, али дестабилизација државе на самој граници може постати озбиљан проблем у будућности. Ипак, посета америчког
Турска је велики добитник ове ситуације, са могућношћу да се то претвори у велики пораз. Тренутно, утицај Русије и Ирана у региону је скоро нестао, али је подршка организацији као што је Хајат Тахрир Ал-Шам мач са две оштрице, јер се може десити да се у одређеном моменту окрене против Турске јер је “недовољно исламска”. Уз то, ако не успеју да победе курде у сукобу на истоку Сирије, ризикују ширење сукоба. Ипак, није вероватно да ће турска са постојећим бројем званичних војника на северу Сирије, чак и уз помоћ милитаната које подржава, успети да потпуно порази и заузме сву територију коју контролишу курди. Такође није сасвим јасно како ће САД на ово реаговати, јер, барем формално, подржава снаге курда на истоку скоро од самог почетка рата. Поврх свега тога, у сваком тренутно може доћи до побуне курда у самој Турској, што ће поготову бити велики проблем уколико курди у Сирији добију сопствену независну државу.
Аутономна администрација истока и севера Сирије (курди)
Курди су, као народ без државе, у овој ситуацији можда други највећи добитници после Израела. Иако званично имају подршку САД, они су константно били у сукобу са протурском опозицијом на северу Сирије. Однос према сиријској власти је углавном био партнерски, и није долазило до масовних борби између Сиријске Арапске Армије и курдских одреда на истоку. Упркос сарадњи са Американцима, сиријска власт је до скоро контролисала одређене делове на крајњем истоку Сирије, окружена курдима. Курди су такође заједно са русима патролирали у зони раздвајања између званичних протурских милитаната на северу и сиријске армије. У току последње велике операције, сиријска војска је приликом повлачења у Дамаск курдима предала многе градове на обали Еуфрата која је до тада раздвајала ове две војске. До пада власти, курди су се углавном залагали за аутономију у оквиру Сирије, а после колапса државе, објавили су намеру да прогласе независност. У случају да успеју да поразе турску војску и групе на северу које они подржавају, и задрже барем део своје територије која је богата нафтом, могли би да добију сопствену независну државу.
Будућност Сирије је неизвесна, и ситуација се мења из сата у сат. Већ деветог децембра, чланови организације Хајат Тахрир Ал-Шам су почели са притисцима на мањине и егзекуцијама бивших војника армије Сирије, као и алавита (што, успут, њихов вођа јавно забранио). Десетог децембра, на телеграм каналима су се појавили снимци који ово потврђују. На протестима подршке “новој власти” широм Сирије се већ виде заставе бивше Исламске Државе (ИСИС/ИСИЛ), уз пратњу карактеристичних повика. Ово је случај и у Латакији, граду у коме су велики број становника алавити. У једном од градова, за који се претпоставља да је Хомс, су почели да се појављују снимци на којима се виде припадници Хајат Тахрир Ал-Шама који из аутомобила пуцају у заробљене алавите. У алавитским селима око Хомса се појављују патроле које узвикују претеће слогане и вређају алавите, називајући их отпадницима од вере, док упадају у њихове куће, пљачкају и убијају их. У Дамаску, главном граду Сирије, већ деветог децембра ујутру је према наводима извора на Телеграму, патрола Хајат Тахрир Ал-Шам опљачкала цркву Светог Ђорђа Сиријске оријенталне православне Цркве, и забранила свештенику и окупљенима да у њу уђу на молитву. У разним градовима, укључујући Дамаск, Хомс и Хаму, патроле насумично захтевају од пролазника да се идентификују као муслимани, алавити, шиити или хришћани. Оскрнављен је гроб Хафеза Ал-Ассада, оца Башара Ал-Ассада који је био на власти до 2000. године. Он је сахрањен у породичном маузолеју у селу Кардаха на западу Сирије, који се налази близу Латакије. Његов гроб је након пада власти најпре оскрнављен, а потом запаљен. Ирачка армија је 11. децембра почела да копа ровове и прави утврђења на граници са Сиријом, док је министар одбране Грчке изјавио да је заштита хришћана у Сирији обавеза Грчке и ЕУ. Истог дана се на телеграму појавио снимак бивших чланова елитне 25. дивизије специјалних јединица бивше Сиријске Арапске Армије, у коме вођа ове групе говори о томе да крећу у герилску борбу против терориста, и да су се борци ове јединице већ помириле са својом судбином, те да неће живи пасти у руке терористима, и да у својим редовима сада имају чак и бомбаше самоубице. Обвјавили су да су Сирију издали генерали и политичари, и да ће се они жртвовати за сиријски народ, а посебно људе на западу који су били најоданији Сиријској власти. Већ сутрадан 12. децембра, када је овај чланак написан, у Дамаску су почели протести против “нове власти”.
На истоку се настављају борбе против курда. Већина градова која им је предала сиријска армија пре повлачења према Дамаску су или заузети од стране припадника Хајат Тахрир Ал-Шама и других протурских организација, или се у њима воде жестоке борбе. Град Манбиџ, који су већ дуго држале курдске снаге, је прешао у руке протурских организација, а неки извори наводе да се то десило уз медијацију САД, која наставља да подржава курде.
На западу, Израелска армија је, након два дана константног бомбардовања складишта и војних објеката бивше сиријске армије које није наилазило на отпор, прешла Голанску висораван и упала још дубље на територију Сирије према главном граду Дамаску. Иако је мало вероватно да им је циљ да заузму главни град(иако неки извори наводе да јесте), сумња се да желе да се утврде близу њега, да би се постарали да нова власт не буде непријатељски настројена према Израелу. Упркос речима вође Хајат Тахрир Ал-Шама, за кога неки мисле да ће бити следећи председник, да имају пријатељске намере према Израелу, и да су усмерени против бивше сиријске власти и Хезбулаха(са ким се, успут, бори и Израел), изгледа да се на њихове речи Израел не обазире.
Руске јединице које су биле стациониране по целој територији Сирије су одавно почеле да се повлаче према обали, носећи са собом не само своју војну технику, већ и одређену технику(као што је совјетски балистички ракетни систем Точка) коју је приликом повлачења за собом оставила Сиријска Арапска Армија, вероватно не желећи да одређени системи пређу у руке нове власти. Према неким изворима, последња јединица из Ирана је напустила територију Сирије већ деветог децембра, дан након пада власти.
Цела офанзива против сиријске армије изгледа као добро координисана операција, која је изнутра урушила власт, а затим спремно кренула у заузимање територије. Будући да медији под контролом сиријске власти нису преносили догађаје са фронта, могуће је и да појава протеста у градовима након пада Алепа није била случајна, будући да су протести били организовани и у градовима са алавитском већином. Резултат ових протеста је, поред отежавања одбране градова(да се на то сиријска армија озбиљно одлучила), и уништавање обележја и споменика породице Ал-Ассад. Из тог разлога се ни уплитање Израела, који је према одређеним изворима недавно поручио биВшем председнику Башару Ал-Ассаду да ће зажалити ако не спречи достављање оружја Хезболаху, не може искључити. Израел се изгледа, након потписаног прекида ватре са Либаном, усредсредио на Сирију. А после Сирије и Либана, на ред може доћи и Иран.
Немања Степанов, мастер међународних односа, аналитичар Центра за студије Средоземља, Национални истраживачки Универзитет “Виша школа економије”(Москва)
