Пад хуље је неминован

Ако ћемо искрено – није се нама догодио Александар Вучић, већ смо се ми догодили Александру Вучићу.

Народ по његовој мери и укусу, и ту нема спора.

Не може битанга да влада добрима, једноставно не може!

Заправо, може, али не толико дуго и са толико моћи да увелико говоримо шапатом, да случајно не чујемо себе како слободно мислимо и зборимо.

Дакле, пад хуље је неминован, само је питање колико смо заиста спремни на то и колико то искрено желимо?!

Вучићев опстанак на власти не зависи од његове моћи већ наше немоћи!

Немоћи да за себе, за ову дивну и благословену Србију, за потомке – тражимо боље!

Немоћи да прихватимо да је сваки дан његове власти дан мање за Србију, дословно!

Није то више питање политичке борбе, но борбе за голи живот Србије и нас у њој!

Деца нам управо држе лекцију из храбрости, части, образа, а ми ћутимо и тражимо изговоре…

Не ваља нам та младост, па имамо ли другу?

Чија су то деца на улици ако нису наша?

Јел увек свако плаћеник, издајник, изманипулисан, злонамеран..?

Или само тражимо оправдање што су нам се муда свела на муданца а жеља за слободом на гунђање у браду и оно просеравање: “Лош је, али ко уместо њега”?!

Па, голи камен да ставимо уместо Вучића у фотељу не може бити лошије!

Схватамо ли да највећи непријатељ Србије влада Србијом?!

Схватамо ли да ће после њега од Србије остати мање од шаке земље и шаке јада?!

Схватамо ли, бре, да све што је учинио – учинио је уз наше саучесништво јер смо га презирали али се вајкали да може и неко грђи од њега!

Не може!

Понављам: највећи непријатељ Србије влада Србијом!

С толико мржње и јарости према Србији свему српском да је то непојмљиво, али се заиста збива!

Зато је задњи част да нас историја и потомци не упамте као саучеснике ове хуље, као генерацију која је ћутала да би он говорио!

Другу Србију немамо, а од ове неће остати ни помен буде ли остала дневна болница за лечење напредњачких дијагноза!

На улице, у блокаде, уз децу, пред њих да они не страдају зато што смо ми безмуди!

Догодили смо се Вучићу, и доста је било, превише!

Време је да се догодимо себи, будућности, славним прецима, Србији која је оно најбоље у нама и када смо ми оно лоше у њој…

Михаило Меденица