„Ово је земља за нас, ово је земља за све наше људе.“
Тако је певао Милан Младеновић, верујући да земља може бити заједничка кућа. Данас, у Србији Александра Вучића, то звучи као иронија. Јер ово више није земља за све људе, већ за једног човека и његов круг лојалних.
Националне фреквенције? Подељене само послушнима. РЕМ је постао експозитура власти, Пинк и Хаппy мегафони пропаганде, док се критички гласови као Н1 и Нова С систематски гурају у мрак и оне постају његове. Држава, преко Телекома, купује и препродаје, док се плурализам гаси под паролом „интереса народа“. Али тај народ све ређе препознаје себе на сопственом екрану.
„Погледај ме очима детета“ – каже песма. Али шта дете данас види? Види председника у сваком преносу уживо, види министра полиције који штити криминалце, види прославе насиља, а сахране правде. Види земљу у којој се за истину плаћа цена линча, а за послушност награда у кешу.
„У земљи видим спас.“ За Вучића – свакако. За његове људе – свакако. За народ? За многе је спас карта у једном правцу ка Немачкој, Ирској или Канади. Док Милан у песми буди глас наде, данашњи грађанин се буди уз глас председника који му, већ тридесети пут, обећава „златно доба“ које никако да сване.
Али онда долази она реченица: „У сваком поразу ја сам видео део слободе.“
И управо ту се крије наша шанса. Сваки пораз Вучићеве пропаганде, сваки раскринкани спин, свака празна сала када се мисли да је народ пун – то је део слободе. То је доказ да је ова земља још увек наша, а не само његова.
Песма Милана Младеновића данас је више суд него утеха. Она нас пита: да ли смо спремни да земљу вратимо себи, да је поново учинимо домом за сву нашу децу, а не приватним имањем једног човека?
Јер ово јесте земља за нас.
Само ако је ми таквом поново направимо.
Др Светлана Цвијановић
