У нашу редакцију је стигло писмо једне студенткиње која је ходала од Новог Сада до Крагујевцу на величанствен скуп студената и грађана на Сретење.
Писмо преносимо у целости:
„Негде пре уласка у Аранђеловац, у гомили људи поред пута, који се труде да дарују нешто, приметих једну старију баку. На глави марама, чело изборано, а руке које пружају кесу квргаве и кошчате.
Велика је гужва, а она онако ситна стоји у гомили те је једва приметих.
Људи корачају и испред и иза, па је тешко изаћи из строја. Прошли смо већ, а мени сузе лију саме док корачам даље.
У једном моменту, излазим из колоне и трчим назад ка тој баки. Једва је налазим у тој гужви. Пружа ми провидну кесу, а унутра јабука и наполитанка.
Распадам се од плакања и грлим је. Не постоје речи којима бих јој захвалила, па је само грлим још јаче.
Љубим јој руке и трчим да стигнем колону.
Ово ћу цео живот памтити“.
