Погледајте, синови, шта је Енглеска. Пун стадион.

  • Па тамо је велика незапосленост…
  • А овде као сви раде, а? Ајде, бре, Бургија не с..и! То је велика нација. Пада киша, а пун стадион. Овде празне трибине ко да влада куга.

Ништа на духовитиији и прецизнији начин не може да опише нашу проблематику с фудбалским навијачима од чувених реплика из култног филма ‘Кад порастем бићу Кенгур’. Оно кад прекаљени кладилац Циле и смушени наочарко Бургија у локалној кладионици пореде стање на нашим и трибинама у Енглеској.

Нећемо ми тако далеко, ни по чему не можемо да се меримо с Енглезима – осим, можда, по таленту – али тема јесте публика, и тема јесу поређења, односно сада већ хронично неповерење Срба у национални фудбалски тим.

Конкретно: на утакмици Србија – Аустрија забележена је далеко најмања попуњеност стадиона у односу на капацитет рачунајући све утакмице синоћ одигране широм Европе! Према званичним подацима Уефе, на нашем највећем стадиону окупило се 22.112 људи, што је тек нешто више од 40 одсто капацитета. Први следећи град испред Београда, боље рећи следећи меч са најмањом попуњеношћу стадиона, одигран је у Даблину између Републике Ирске и Бугарске. Тамо се окупило 40.000 навијача, илити 77,6 одсто капацитета.

Сложићете да се разлика није занемарљива. Притом, у поређењу са свим осталим стадионима, разлика се само повећава, јер нигде до у Даблину испуњеност није била мања од 86 процената!

Истини за вољу, мање људи него на Рајку било је у Љубљани (14.076) и Генку (19.446), међутим треба имати на уму да су у питању стадиончићи далеко, далеко мањи од Маракане.

Такође, велико је питање да ли бисмо и те бројке надмашили да није било поклон улазница за школе фудбала. Пракса која не постоји нигде у свету. У једној од претходних администрација ФСС служила је сврси. Зна се добро и коме и како. Садашњој не може да користи. Заправо, може само да забашури проблем, а то ваљда нико не жели.

Синоћна посета на нивоу је неких од пре тридесетак година, када смо као СРЈ код куће играли квалификације са Фарским Острвима и Малтом. Сећате се сигурно тадашњег навијачког дискурса: “нећу да навијам за Југославију”; “кад буде Србија, ићи ћу на стадион”. Онда заигра Србија, а ми с тешком муком успевамо да у архиви ‘ископамо’ када смо последњи пут имали 50.000 на трибинама. И колико пута од 2006.

Док све остале репрезентације на кугли земаљској црпе додатну енергију из навијачке масе, код нас је та ‘маса’ у вечитој негацији. Неретко одмаже у креирању ваљане атмосфере.

Дакле, где лежи проблем на реалацији публика – фудбалска репрезентација Србије?

Чини се као да је баш после лепе и вредне победе над Аустријанцима прави моменат да се зачепрка. Можда и да се чује глас народа.

Текст: Моззартспорт