Тврђава под опсадом се осваја на три начина – јуришом, издајом изнутра или исцрпљивањем.

Вучић је сатеран у ћошак, он је сам изабрао да нема другог избора до тоталног рата. Не схватајући да је пад надстрешнице за њега као политичког диносауруса пад метеора који мења не само атмосферске услове, већ и судбину, тврдоглаво је одбијао да се прилагоди, да попусти, да устукне. Када се ватра упалила покушао је да је игнорише, када се разбуктала покушао је јефтиним триковима и преварама да одглуми ватрогасца, а сада када је Србија у пожару он упада у нову пироманску фазу лудила. Уместо ПП апарата, у рукама му је керозин, уместо плана за евакуацију, он црта линије фронта, уместо политичког тестамента, он пише туторијал за контрареволуцију.

Напредњаци су у покрету. Они су већ започели процес бункеризације свог бирачког тела које је се осипа већ месецима уназад. Сервира им се психоза опсаде коју морају издржати, наратив одсудне битке која одлучује крсташки рат, јер „предаја није опција“, „Србија увек побеђује“, „не дамо Србију најгорима“…

Та њихова опсадна Србија није стала под једну шљиву, већ под шатру – каква симболика! Политика кафанског, примитивног, парадног патриотизма није могла завршити нигде другде до шатре, до идеолошке, вредносне и људске депоније која је уз директни пренос показала Србији њено наличје, њену тамну страну. Али, не треба се заваравати неупитном моралном супериорношћу пред неселектованим отпадом са друге стране, не треба се опуштати са закључком да тај циркус и кич немају употребну вредност. Не, они мобилишу све своје потенцијале. Ма колико то нама изгледало бизарно, они сада шпахтлом гребу по дну каце и од дна одвајају оно што још увек може да послужи за пропаганду, за контранапад, не презају ни од чега, нити се било чега стиде.
Активирана је тотална пропаганда која ствара измаштани свет за лаковерне, која удаљава људе од стварног живота, која замагљује или брише линију раздвајања између стварности и фикције. Она је главно оруђе за опстанак на власти, она на истину одговара лажима, сурову стварност маскира илузијама, реалне неуспехе прекрива фиктивним победама.

Како окончати ову дуготрајну опсаду?

За јуриш нисмо спремни. Ни 15.март, ни 28.јун, ни било који други датум не може да окупи јуришнике који би привели крају ову вишемесечну агонију. Јединице за масовно физичко и духовно уништење маса су му и даље лојалне и на располагању. Колико пута смо се окупљали испред РТС-а, Пинка, РЕМ-а и других одговорних за организовано тровање народа? Колико пута су нас растеривали испред Скупштине, Владе, Председништва? Уместо да ми јуришамо на њих, они су јурили нас.

Издаја се не назире. Нема спектакуларних одлазака са двора, нема „проблема у рају“ барем видљивих, иако сигурно у тим змијском гнезду има међусобне размене отрова који само делимично процуре за знатижељну јавност. Правих отпадника нема, и даље то је фаланга или верника или уцењених грешника која се држи релативно чврсто, а сада у фази фортификације то је још израженије.

Једина метода која нам преостаје јесте метода изнуривања. Нека траје, нека не престаје, не дајмо да стане. Ово нису јефтине мотивационе флоскуле, ово је једини начин да се настави борба и да се направе озбиљне пукотине на њиховим зидинама. Једино исцрпљивањем можемо доћи до ефекта када ће они морати да спусте гард, када ће улазне капије попустити, када ће опсада коначно тријумфовати.

Др Александар Дикић

Зато блокаде, зато шетње, зато окупљања, зато зборови.

Али, да би се опсадно стање одржало око утврђене војске не може бити недефинисана и неорганизована маса. Управо у тој речи је проблем. Омасовити је била прва фаза отпора, а онда је требало масу претворити у војску. Маса је скуп људи који не могу да се интергришу у било какву органи зацију засновану на заједничким интересима, вредностима и циљевима. Да би се она искристалисала није потребна смао одговарајућа температура, већ и квалитет саме масе одређује њене потенцијале. Значајан је апатични део друштва који је традиционално незаинтересован за јавне послове. Они се лако враћају у стање пасивности после краткотрајне активације. На то Вучић и рачуна. Треба му помрсити рачуне.

Зато блокаде, зато шетње, зато окупљања.

Да људи виде да није стало, узнемирите их, прекидајте повремено њихову конформистичку летаргију, постаје и њима јасно ко је главни кривац за то перманентно и неподношљиво узнемиравање. Све диктатуре пале су због беса народа, али су пале тек онда када се тај бес повиновао разуму и организацији.

Будимо бесни, али не губимо разум. Ово се више не може зауставити.

др Александар Дикић