Опозиција Вучићев кец из рукава

Кад год је Александар Вучић био притеран уза зид, онако надувен од недужно проливене крви сународника и беспримерене пљачке и издаје државе и народа коју спроводи, пренемажући се свакодневно у медијима које контролише, увек је потезао за добро упакованим кецом из рукава, обликованим у оно што зовемо опозицијом. И сваки пут се извукао. Играо је увек на сигурно. Опозиција га никад није разочарала, ни издала. Јер да јесте, он им то никад не би опростио, али то већ није део спреге и договора који се одвија пред нашим очима. Овако је свима лепо осим народу који се буни.

Не постоји протест који они, који се народу представљају као опозиција нису најпре разводнили и анестезирали, да би га на крају скроз угасили без икакве одговорности. Исто је и са изласком на изборе или њиховим бојкотом. Кад би требало да изађу онда прогласе бојкот, а кад је бојкот неизбежан они изађу.

Сваки пут опозиција бива поражена заједно са народом који им и поред свега, ипак, поверује, мислећи да они знају шта раде. И тако више од 12 година из протеста у протест, из избора у изборе, а резултат исти. И нико да се запита да ли је то уз све крађе и уцене бирача које редовно упражњава Вучићев режим, нешто и до оних који предводе опозицију и проглашавају себе разним лидерима и лидерчићима.

Недавно је Драган Ђилас гостујући код Данице Вученић изјавио како је у току акција БИА и режима на растурању опозиције! Готово исту реченицу је изговорио Саша Јанковић кад су Покрет слободних грађана напустили сви они који су га без пара и на сопствену штету градили, у нади да ће постати озбиљна политичка снага која ће коначно срушити Вучићев режим. Да апсурд буде већи људи који су напустили или се спремају да напусте Странку слободе и правде, као основне проблеме наводе исто што и они који су се ономад одлучили да не буду више у ПСГ. А то су пре свега непостојање демократије у одлучивању, нетранспарентност у начину финансирања, лоши међуљудски односи, фаворизовање полтрона и различитих улизица, омаловажавање и бахат однос према свима који се усуде било шта да противурече главном шефу… 

Додатно је карактеристично и да сви апострофирају огромну моћ и негативан утицај две жене. У случају ПСГ то је била законита супруга Јанковића, а у ССП, од стране председника, уздигнута у статус божанства, неприкосновена Мариника Тепић. Да не причамо у каквом су сукобу биле те две жене током председничке кампање СЈ и колико је све то тада деловало гротескно и штетно. Не постоји особа која је изашла из ССП или се спрема да га напусти, а да није посебно апострофирала Маринику као озбиљан проблем. По систему ко се њој замери, ту ни Драган више не помаже.

Дакле, ко год се усуди да на било који начин критикује опозицију, ти исти опозиционари му прилепе етикету да је удбаш, сарадник БИА или једноставно вучићевац. Кад критикујете Вучића онда од режима добијете нешто богатију порцију оптужби попут домаћег издајника и страног плаћеника, мрзитеља, кочничара реформи, психопате, болесника, пропалице, потрчка, слуге… Интересантно је да из редова опозиције никада нећете чути да било ког свог критичара називају страним плаћеником, ваљда љубоморно чувајући ту оптужбу само за себе.

Било како било, и Вучићу и истакнутим представницима опозиције увек су криви други. Никад они. А без личне одговорности ми као друштво назадујемо и то је видљиво на сваком кораку. Због свега тога нам се чини како је режим несмењив, како су сви аргументовани протести и захтеви унапред осуђени на пропаст и да се сви, почев од Синдиката па надаље, у том колоплету између власти и опозиције праве да нису одавде. Наравно на штету народа и државе, јер њима свима је више него добро. Ако погледате само да парламентарна опозиција у овом тренутку од државе прима око пола милиона евра месечно, да је то готово 6 милиона евра годишње и да ништа не чини на свом јачању, већ напротив. Са толико средстава могли су да купе рецимо неколико радио станица, оснују више портала или помогну финансијски постојеће и да на тај начин бар покушају да шире истину о режиму коју је Ђилас јавно формулисао као некакву стратегију.

Управо истине ради, колико је пута опозиција могла победити макар у Београду, да није било одлазака на канабе, разних трговина, гушења протеста, бесмислених захтева, још бесмисленијих говора, до погрешних учитавања како су опозиција Шапић, Заветница, ПОКС, Несторовић и многи други које можете сами по нахођењу додати и нећете погрешити.

Од растакања Демократске странке на фронцле настале су практично све политичке опције. И не зна се која је слабија и са мање утицаја. Народна странка се за кратко време поделила у три странке, а она сама остала далеко ван парламента. И онда кад крену те сумануте приче о уједињењу опозиције, потписивању разних пактова о ненападању, потреби за укрупњавањем, људима који нешто знају и мисле својом главом припадне мука. Од фронцли не бива добра ни кошуља, ни хаљина. Једном покидано нико не састави. Или ако се некако и окрпи, то је увек привремена закрпа и ништа више. Што најбоље можемо видети у пракси. Зато су у постојећој опозицији највише сложни кад се деле мандати и паре. И чим се то обави, већ сутрадан свака вашка обашка. Уз наравно неизбежне оптужбе ко је кога издао, ко је где прелетео и за колико пара и привилегија. Радили су ЦИА или БИА, свеједно.

У поменутом интервјуу, Ђилас је, такође, рекао да се говорници на протестима одређују већином гласова у опозицији, али га водитељка, његова другарица из времена Б92 није упитала, зашто је одбио одлуку већине у опозицији која је одлучила да изађе на последње локалне изборе. И не само то, и тада је оптужио оне које излазе да раде за режим или Службу, и то у тренутку кад се они, заједно са ЕУ, боре за боље изборне услове које сад више нико не спомиње. Данима смо гледали то препуцавање и различите оптужбе ко је од Вучића добио више ковертом по глави, они који су бојкотовали или они који су изашли. Како год, од тога се још ни једни, ни други нису опоравили.

И онда кад их човек после свега погледа на гомили, поново на неком протесту или скупу, где глуме некакво заједништво и разумевање тренутка, дође вам из коже да искочите, јер знате шта следи.

Како из свега тога изаћи? Па пре свега тражити одговорност. Исту ону коју тражимо од власти. Време је да после толико евидентних неуспеха и угашених протеста, једном и опозиција положи рачуне овом народу, а не да се преко својих организованих ботова или неуких и полуписмених тапшача по друштвеним мрежама обрушавају на сваког ко укаже јасно и аргументовано на све што не ваља. А много тога, сведоци смо, не ваља.

Можда је кључ у дијаспори коју на различите начине игноришу и власт и опозиција, јер знају да им нису наклоњени. Ускоро ће нас бити више у дијаспори него у матици ако већ није. Ред је да се тим људима омогући да на најлакши и најједноставнији начин гласају у државама где тренутно живе. Њихови гласови могу однети превагу и једним ударцем избити Вучићу много пута коришћеног кеца из рукава, а уједно и њега самог лишити власти која је ову земљу и овај народ довела на ивицу опстанка.

Излаза има и из оваквог безизлаза. На нама је да га пронађемо ако нам је иоле стало до ове државе и народа. Они који верују да је излаз у затварању очију и ћутању на све оно што се дешава у опозицији, правдајући то како немамо бољу, на погрешном су путу. Одавно. Вучић их зато и чува као последњи адут. Бољих нема.

Срђан Шкоро