Да је опозиција умела да се уједини и да пронађе заједнички начин за смену актуелне власти – Вучић не би владао већ 13 несрећних година! С обзиром да то нису умели за све ово време – не може им се веровати да би то успели ни убудуће. Посебно с обзиром колико су подељени, посвађани, компромитовани и делимично под контролом владајућег режима. Када се на то све дода да се у међувремену појавила нова политичка снага која је за неколико месеци уздрмала власт више него опозиција за више од деценије – јасно је да опозиција мора да иде у други план и да прати нови талас на политичкој сцени. Кључно питање гласи: да ли је опозиција на то спремна или ће изнова превагнути лични и страначки интереси, лидерске сујете, парламентарне привилегије и режимски спавачи у редовима опозиције?

Треба увек бити објективан и поштен, па тако и у овом случају рећи да је опозиција више оклеветана и прокажена него што то заслужује, да у редовима опозиције има много квалитетних и стручних људи, у свакој политичкој странци, да су многи људи много жртвовали од својих послова, породица и живота уопште, да су бројни опозиционари доживели различите прогоне од стране актуелне власти, где је посебно одвратна медијска сатанизација. То све не сме да се заборави! Опозицији треба признати борбу коју је уложила до сада и дати шансу на првим следећим изборима након пада Вучићеве власти да се у нормалном демократском поретку такмичи са својим различитим идеологијама и програмима.

Раскрсница на којој се сада опозиција налази је завршни тест њене зрелости или незрелости: наредни избори нису избори већ референдум на коме много веће шансе од свеукупне опозиције да победи Вучићеву изборну листу има Студентска изборна листа. Ту ћемо имати прилику да видимо да ли је опозиција тога свесна или ће на силу гурати своје пропале агенде. Тај тест до сада су положили само Демократска странка и Српски покрет Двери који су се јавно обавезали да неће излазити на ванредне изборе већ ће све своје ресурсе ставити у службу победе Студентске изборне листе, без икаквих очекивања и захтева према тој листи.

Тачније речено, основни мотив ДС и Двери за овакво нешто сигурно је у томе што схватају који је пут до изборне победе над владајућим режимом и што свој интерес виде у томе што ће та победа донети нормализацију политичког живота у Србији, ослобађање заробљених државних институција, слободу медија и регуларне изборе на којима ће онда ове две, као и све друге, политичке организације моћи да се представе са својим програмима а грађани да бирају слободно без икаквих притисака и уцена као до сада. Да ли може бити важнијег циља за свакога ко се данас бави политиком у Србији и ко је против садашње власти?

ФОТО: Фонет

Ово питање, међутим, отвара Пандорину кутију страначких и личних интереса унутар опозиције. Како се одрећи изласка на изборе, скупштинских плата за водеће људе, као и скупштинског буџета за финансирање странке? Како неком другом препустити скупштинску говорницу и медијску пажњу коју она доноси? Како дати шансу новим људима у политици који би онда у политици могли и да се задрже на дуже стазе? Да би се победио лични и страначки интерес мора да постоји неки већи интерес општег добра, али да ли то странке и њихове вође могу да разумеју или уопште прихвате?

Наравно, није смак света ако комплетна опозиција не подржи Студентску изборну листу већ одлучи да изађе на изборе. Али само у случају да је спремна да на ванредне изборе изађе уједињена у једну или највише две колоне (леву, проевропску и десну, суверенистичку). Све друго ради искључиво за интересе власти јер ако буде више колона биће и више оних који ће остати испод цензуса, а ти мандати онда лако могу прећи у руке оних за које ти „бачени гласови” нису гласали, а то је власт. Да не говоримо да се владајући режим лакше побеђује у референдумској атмосфери само две листе – Вучићеве и Студентске. Могуће је такође победити и са две или три изборне листе опозиције, рачунајући овде и Студентску, које ће бити у координацији и које ће се пре избора обавезати на заједничко формирање власти после избора у случају победе. Овде, нажалост, остаје бојазан да власт има још понеког тројанца у редовима опозиције и да треба добро пазити коме дати глас, посебно када су у питању странке на тзв. десници.

Бошко Обрадовић

На крају, у наступајућем периоду треба посебно обратити пажњу на убачене елементе у медијима, на друштвеним мрежама и у опозиционој јавности уопште који ће намерно правити поделе. Како они са лева тако и они са десна, како злонамерни тако и корисни идиоти, који ће форсирати крупне идеолошке теме које увек доносе сукобе и неслогу, а сада није време за то већ за заједништво у рушењу једног издајничког и лоповског режима и корениту промену комплетног корумпираног и неправедног система. Око тога се можемо сабрати сви, без обзира на наше идеолошке и политичке разлике. А онда у слободној Србији, у нормализованом политичком животу, слободно ћемо се такмичити свако са својом идеологијом и изборним програмом, а народ ће слободно бирати онога кога жели да буде на челу ослобођене државе. Шта овде може бити спорно за било кога коме је стало до Србије, а не до личних и страначких интереса или шема и комбинација са влашћу?

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Српског покрета Двери