Баук кружи Србијом. Баук еманципације. Све силе старе Србије слиле су се у свету хајку против тог баука: добојски студент и бечејски попâ, Штрљић Ива и Антић Чедомир, прерушени радикали и вечити полицајци. Јер, еманципација, пуна, грађанска, општа – угрожава све њих. Лопуже, они ће се снаћи, они се увек снађу. Али, шта да ураде они што држе како им изгубљени беочуг – ма опточен и лажном позлатом – неопозиво припада, да су они ти пашићевско-ћосићевски ултра(с)-Срби што имају баштинити све оно што јест ова земља; неће им ваљда то узети некакви студенти, некакви еманциповани грађани, лишени зависности од корупције срца, тела и духа? О новчанику да не говоримо.
Јер, то је, ето – и не на концу – исходиште, а можда и исход, студентске буне на дахије духа: веза између правне државе и њеног духовног развитка очигледнија је него што се чини, па се тако тих неколико једноставних, праведних, технички – но, изгледа, не и правно-психолошки – лако испуњивих захтева у својој пуноћи показују као смртоносни убод шкорпиона еманципације. Тај се отров, отров слободе, правде, истине, шири пандемијски свеобухватно. Шта да чине частохлепни, славољубиви медиокритети? Куд да се дену, како да се заштите од праска ослобођене честитости?
Рекох: мутним мутантима транзицијске транге-франге економије неће бити тешко дочекати се и на предње и на задње удове, њихови су животи попут оних у раним компјутерским игрицама, потрошиви, али обновиви. Невоља је са онима који нечасној работи злодејства, злочинства и лоповлука, а све то једно без другог не иде, дају идејно-духовни покров српства и србства, пашићевштине, ћосићевштине, гегулско-геџованске аутентичности. Њих све угрожава. Нарочито слобода избора. Слободни избори. Заправо: свака слобода. Јер она, уистину, није божије сјеме па ти га нетко даје и збиља није подметање идеолошки закржљале форме, а тек није узајамно миловање идиотских глава, како вели П(ј)есник. Она, патетично речено, као код Делакроа, предводи народ.
Народ! То је оно чега се највише плаше. Све позивајући се на народ, као јунаци још увек најбољег српског позоришног комада – нека ме извине сва три покојна класика, Нушић, Аца Поповић и Љуба Симовић, а и Дуле, једини живући – Стеријиних „Родољубаца“, они народ највише презиру. Све једнако се бусајући у шкрофулозна национална прса, они се народа и плаше и гаде, па се од тог страха бране погледом с висине. Њих грађанско ослобађање више плаши него било шта друго. И тај је страх исконски: одувек су се они и њи’ови плашили слободе, одувек су сањали степског вука или мрког медведа из тајге, да нагоном, а не памећу, страховладом, а не слободним избором, чува ону пустолину духовне празнине у којој се, онда, осећају своји на своме.
Ова побуна срца, тако, јест побуна против учмалости, обломовштине, свакојаке лењости духа, ситног лоповлука душе, филистарске, ћифтинске свести, вилајетске ускогрудости. То што су се студенти, како вели васколики српски аналитичарски башибозук, преболевши извесне дечије болести и лева скретања, тобож касно сетили како је све у изборима, тек им није од помоћи. Није касно за слободу избора, ни слободне изборе, никад није касно за ту несавршену, али сходно људској природи једину могућу алатку. Згодно им је да о тој ствари мисле као о завери (завера је красно покриће за непочинства), као о некаквој обојеној револуцији – никако, к врагу, да јој одреде боју! – као да је револуција нешто страшно и никад виђено, па и они и њи’ови дошли су ту где су се запатили путем какве револуције. Нема тог документа културе (и цивилизације) који истовремено не би био и документ варварства (ако је, наиме, револуција варварство, и ако су варвари неко решење, или то нису, како се споре два песника). Цитат у курзиву јест, дакако, андорског самоубице. (Трк на браузере!).
Простије – и простачки – речено: малограђани су се утроњали.
Све и да се ништа не деси, гутљај еманципације, окуџавински гутљај слободе, испијен је.
Хоће ли Србија успети да се из другог покушаја у овом веку збиља еманципује?
И то – од себе саме?
Дум спиро, сперо.
Горчин Стојановић (Извор: Радар.рс)
