Судећи по томе како су неке земље кажњене због мешања државног врха у изборни процес националног комитета, питање је тренутка када ће Међународни олимпијски комитет да се огласи поводом збивања у Србије…
Када се зна да су неке земље, као што су Гана, Гватемала, Кувајт, Ирак, Пакистан и Авганистан кажњене због тога што су код њих руководства националних олимпијских комитета бирана под „спољним утицајима“, није тешко закључити да би МОК могао на исти начин да реагује и поводом последњих збивања у Олимпијском комитету Србије (ОКС). Уколико се утврди да иза свега стоје политички притисци, ОКС би могао да буде суспендован у чланству МОК.
Сходно Олимпијској повељи, изборни процеси у националним комитетима морају да се одвијају без „спољних утицаја било какве врсте“ (посебно не политике) а из недавног писма (5. фебруара) председника ОКС Божидара Маљковића – упућеног спортским савезима и удружењима – недвосмислено се види да је државни врх Србије умешан у избор руководства ОКС.
“Овим вас обавештавам да се изборни процес у Олимпијском комитету Србије одлаже до даљег, на инсистирање државног врха Републике Србије. Такође вас обавештавам да повлачим своју кандидатуру за председника ОКС”.
У његовом наредном писму, у којем истиче да „не жели да учествује у марифетлуцима“, навео је и то да је Извршни одбор ОКС „обавештен о одлуци о одлагању изборног процеса (у ОКС) након консултација са Министарством спорта Републике Србије и надлежних тела МОК“. Није тешко закључити да се руководство ОКС консултовало пре свега са чланом Извршног одбора МОК Ненадом Лаловићем, једним од најутицајнијих функционера у светском спорту, који је увек био на услузи и ОКС и српском спорту, међутим, од њега се не може захтевати да у било чије име угрожава свој дуго стицани ауторитет.
Чињеница да је управо из ОКС отишло у јавност писмо у којем се види да изборни процес у тој организацији зависи од државног врха, даје за право МОК да јавно упозори ОКС, а затим и да га избаци из свог чланства уколико се не избори за аутономно одлучивање у својој кући. Оно што протеклих дана видимо на делу, школски је пример понашања које води ка суспензији у МОК.
Ма колико неки тврдили да МОК нема исти аршин за све, не треба заборавити да је пре четири године озбиљно притиснуо Италију која је била под претњом да на Олимпијским играма у Токију 2021. учествује без националних обележја. Оног тренутка када је Влада Италије била принуђена да донесе декрет којим гарантује аутономију свог националног олимпијског комитета, италијански спорт је избегао и бруку и санкције. Слично је било и са Грцима.
Међутим, неке друге земље, чије владе нису мариле за упозорења из Лозане, тиме су гурнуле свој спорт у санкције. Тако је МОК у последњих двадесетак година на неколико месеци суспендовао олимпијске комитете Гане, Гватемале, Кувајта, Ирака, Пакистана, Авганистана…
Према Повељи МОК, до суспензије националног комитета може да дође „уколико устав, закон или неки акт било ког владиног тела доводи до ометања рада, или изражавања сопствене воље националног олимпијског комитета (скраћено НОК)“. У делу који се тиче деловања НОК, наведено је и то да НОК може да „сарађује са државним органима у циљу испуњавања својих мисија“, али да „владе и други државни органи не смеју да именују ниједног члана НОК“. Наглашава се и то да самим тим што финансира свој НОК, ниједној влади то не даје за право да креира његову политику.
Да би се прецизно видело како МОК иначе делује у оваквим ситуацијама, наводимо његову одлуку из октобра 2022, која се тиче Гватемале:
“Спортисти Гватемале не могу више да представљају своју земљу и да се такмиче под заставом/именом земље на Олимпијским играма и другим мулти-спортским догађајима; НОК Гватемале нема право да ради као НОК у складу да својом улогом дефинисаном Олимпијском повељом и неће више примати никаква финансијска средства од МОК…“.
