Крвници нам полажу венце,
први на мобу,
копају зденце…
Живеле жртве што ћуте,
што не памте,
што се не љуте…
Вране и свраке на незнане
српске раке.
Претовариле птиће од српских
костију и меса,
висока им небеса…
Високе врбе, чекају Србе,
порасле, машала…
Седи, Српче, одахни
у слатком хладу од вешала.
Ево џелата, добро ми дошо,
седи у чело стола.
Дижем ти чашу најбоље ракије
за оно јаука, крви и бола.
Не бих је нашао где је ђед закопао
да га ниси баш ту прекло!
Хвала, крвниче нек ти се кличе
ево нас, изгледа, вишка претекло.
Опрости, крвниче, ја заборављам
али ти памти, па нека пламти село…
Само ти пали ми смо бар дали
онолко позивара за опело…
Одох полако, а ти не жури,
одмори руку, не брини за ме,
запамти – ја ћу ти заборавити,
чекам те поврх кућевне јаме…
Михаило Меденица
