Даме и господо, добродошли у циркус српске антикорупцијске политике, где се привођење трећеразредних функционера продаје као врхунски тријумф правде, док се милијарде евра неприметно испуштају кроз расклимане шарке закона. Ово није само прича о корупцији – ово је прича о илузији, о томе како се прави магла од прашине, док се прави лопови смеју у ходу.
Хапшење, тј. привођење, је спектакл. То је онај тренутак када камере бљесну, полиција у униформама изводи осумњиченог из стана или канцеларије, а јавност добије своју дневну дозу “правде”. Ево га, кажу нам, ево коначно власт показује зубе! Али шта се дешава 48 сати касније? Па, осумњичени је већ на слободи, брани се са лагодношћу човека који зна да ће све ово проћи као пролазна бука у медијима. Или, у најбољем случају, добије тридесет дана притвора – нешто као одмор од стреса, док се папирићима играју по судовима.
Али хајде да разјаснимо једну кључну ствар: привођење није исто што и правда. Привођење је почетак, театрални увод у причу која често нема наставак. То је као да ухвате неког да прелази преко црвеног светла, али му никад не наплате казну. Правда, с друге стране, захтева да се процес доведе до краја – да се докаже кривица, изрекне казна И да се осумњичени суочи са последицама својих дела. А то је управо оно што се у Србији ретко дешава.
Овде се ради о систематском прављењу илузије. Власт хапси неког директора који је “украо” пар милиона евра – што је, наравно, озбиљан прекршај – али истовремено игнорише милијарде које се краду кроз јавне набавке, приватизације И мутне послове са страним инвеститорима. И док се медији фокусирају на овог “малог лопова”, велики играчи настављају да воде своју игру, неометани И некажњени.
А шта се дешава са тим ухапшеним функционерима? Па, они се обично бране са слободе, шаљу поруку свима који би можда помислили да је ово озбиљна борба против корупције. Судски процеси се одуговлаче, докази “нестају”, сведоци постају неухватљиви, а на крају се све заврши тако што се оптужбе повуку или се осумњичени ослободе због недостатка доказа.
Дакле, разлика између привођења И правде је огромна. Прво је театрални чин, друго је сурова реалност. Прво је медијски трик, друго је истинска одговорност. И док год се ми будемо ложили на спектакл хапшења, а заборављали да тражимо крај процеса – тј. Да тражимо правду – ништа се неће променити.
Ово није борба против корупције. Ово је само њен маскирани бал. И док се ми чудимо како то да лоповлук И даље цвета, власти нам сервирају илузију да се нешто ради. А истина? Истина је да права борба тек треба да почне. И то не хапшењем трећеразредних играча, већ довођењем до краја оних који стоје иза овог система.
Да цитирамо Вилијама Гледстона: “Одложена правда је ускраћена правда.” А Србија, нажалост, већ предуго живи у тој илузији.
Стефан Мегић, филолог, писац, колумниста, теоретичар поп културе и главни и одговорни уредник портала Глас Ћуприје.
