У политици су најважнији тајминг и моментум. Веома је тешко борити се против духа времена. Човек је савладао све своје живе конкуренте, потчинио природу себи, истражује и осваја свемир. Али време, пред временом је слаб и немоћан попут откинутог листа на јесењем ветру. Време не може ни зауставити, не може га успорити, ни убрзати, не може га избећи, нити заштитити себе од последица пролазности. Може се саживети са временом у којем живи или га пропустити.

Колико је тешко борити се против духа времена, толико је тешко борити се против свега оног што иде насупрот времену, против људског нестрепљења, амбициозности, грамзивости, оног проклетог „све и сада“. Људи руковођени или урођеним унутрашњим немиром или диаболичном жељом за осветом често уместо пута бирају странпутицу. У политииц таква врста кардиналне грешке основни је узрок смрти бројних каријера које су завршиле у масовним гробницама неостварених, несхваћених, неприхваћених лидера, јунака, месија, прометејоида.

ФОТО: Фонет

Одлазак из неке организације било ког типа није једноставна ствар и никада није лака одлука. Мотиви су често различити, али су само два пута после неке временске, животне, каријерне бифуркације. Први је та одлазак буде разлаз, а други раскол. Разлаз је природна појава у међуљудским односима. Разлазом се завршавају партнерства, пријатељства, бракови. После таквог чина зреле особе већи део свог времена посвете стварима које су испред њих, ретко се или на кратко осврну на оно што је иза, што би могло да их спута, успори или дефокусира од зацртаног циља. Раскол је трауматично одвајање, некада бег, некада ослобађање, некада одбацивање, али увек остаје као непролазни ожиљак у сећању, у свести, у подсвести расколника. Та врста трауме постаје терет који мења и психичку,а неретко и физичку конституцију, човек се промени, деформише и не може сакрити, све и да хоће ту врсту меналне инвалидности. Може само да развије мање или више ефикасне механизме компензације.

У српском политичком плурализму цепање странака, театрални одласци, вербални и физички окршаји обележили су деценије иза нас. Најновији је одлазак посланика и високих функционера ССП-а, за многе неочекивани след догађаја, за неке последица лоше карме странке у којој по тврдњама расколника нема ни слободе, ни правде.

Али, лако је сада ципеларити Драгана Ђиласа, подсећати на његов темперамент, начин опхођена према људима, његове политичке лупинге, сујету, непредвидивост… Колико год имао материјала за критику, не желим да станем у ред оних који дефилују кроз студије Тв Информер, Пинк, Б92 или попуњавају углове насловних страна режимских таблоида. Када смо пред тешким одлукама, пред изборним циклусом или пред одлучујућим сучељавањем са напредњачком машинеријом-онда и само онда користим све своје интелектуалне капацитете да из себе и својих сабораца извучем најбоље. Моје критике опозиције су увек, али увек добронамерне, конструктивне и само са једним циљем-да актуелне власт буде замењена бољом!

Драган Ђилас ФОТО: ТВ КТВ

Да поновим, пропустићу прилику да ударим на Ђиласа, јер то шутирање сада многи користе као даску за одскок ка новим политичким висинама, као начин да се додворе традиционално неповерљивом опозиционом бирачком телу, да се умиле твитер канибалима, не слутећи да ће и сами бити поједени на првој кривини, после прве грешке, после првог проклизавања. Мој однос са њим увек је, али увек зависио од односа према Вучићу. Ако је био „употребљив“ за наношење штете непријатељу имао је моју ннескривену подршку, ако је било обрнуто, када је штетио јединству опозиције и тупио њену оштрицу уперену ка режиму, нападао сам га не марећи за своју „позицију у опозицији“.

Много ми је интересантније поношање људи који га напуштају, њихови потези, изјаве, ТВ гостовања, конференције…

Пратим цепања странака више од тридесет година и кристално јасно се сећам своје реакције када сам видео Драгољуба Мићуновића на РТС-у после његовог сукоба са Зораном Ђинђићем. Време и људи  пролазе, али грч у мом киселином изрезбареном желуцу не пролази кад год видим неког на противничкој половини терена како одатле гађа своје дојучерашње саборце.

Ђиласови отпадници лоше су стартовали, лоше ће и завршити. Ту прогнозу не доносим ни олако, ни претенциозно, ни малициозно. Говорим из искуства. Просто питам себе, какав је осећај када те позове уредник политичког програма Б92 и понуди гостовање у ударној талк-схоw емисији. Исто важи и за ТВ Прву и за било коју другу режимску телевизију која је до тада ђиласовце морално криминализовала, демонизовала, дехуманизовала. Да ли разговор прво започне извињењем или се прећутно пређе преко свега тога или еx-Ђиласовци занесени опасним осећајем повређености, осветољубивости и амбиције опросте Ђури што их је тукао и из ниског старта улећу у студије режимских телевизија са чијих зидова се још није осушила крв свакодневно стрељаних опозиционара?

И да ли током тог игроказа отпадници кажу коју реч о медијским слободама, о медијском мраку, о медијској ликвидацији Вучићевих противника, или пристају на све, само да остану видљиви, у фокусу камере, под усијаним рефлекторима, јер без тога остају на брисаном простору, изложени бесу Ђиласа и презиру Вучића, а живот под таквим условима је готово немогућ у Србији.

Александар Дикић

Нису само појављивања на режимским медијима једини грех оних који желе да се представе као пуританци, како жртве, као неко ко заслужује нов почетак и нову шансу. Оно што их морално деградира а да то није последијца режимске хајке и харанге, јесте однос према посланичком мандату. Сви до једног тврде да су га зарадили, заслужили, да припада њима, да су га добили на“име и презиме“. Невероватна је истоветност у изјавама свих расколника када требају нешто да дају, да ризикују, да буду другачији.

Изгледа да им је увек важније оно што је испред имена и презимена, од самог имена и презимена. Јер изгледа да њихово име и презиме много мање вреди ако испред њега није оно чувено-народни посланик. Ако не вреди мање, зашто им је мандат толико вредан да га се нико, али словом и недостајућим бројем, нико не одриче. А сви су нешто добили  својим именом и презименом. Мени се чини да су добили оно што је испред тог имена и презимена, да је то дало вредност њиховом имену и презимену, а не обрнуто. Јер не чувају они своје име и презиме тако грчевито, већ посланички мандат. Да је тако, из посланичког клуба би изашли сачувавши чисто име и презиме, не би га упрљали  мандатом који односе, који суштински није њихов јер у систему где се гласа за листе, имена и презимена су секундарног значаја, ма каква та имена и презимена била.

И тако. У опозицији ништа ново. Давно сам ССП назвао нуклеарним контејнером који прима разноразни радиоактивни отпад. Сада је дошло до фисије четири мандата, сада од себе одбацују радиоактивне рестлове и лочично је да се поново износи прљав веш који сабалажњава опозиоциону јавност, а задовољава непријатеље ( за осетјливе Драганове уши-противнике). Карма ис тхе битцх. Како сејеш тако и жањеш. Али, опет. Главни циљ је рушење Вучића. До сада је било оно-мало руках, малена и снага. Свака руке је добродошла. Морамо само избећи оне руке које гурају контру.

Др Александар Дикић