Одлазак

Одлазак Тање Николић Ђаковић је страшан ударац за све оне који су имали среће да је упознају и с њом размењују мисли, али и тежак пораз за вредности које је заступала и представљала и у њих веровала до последњег часа.

У народу већински оболелом од остеопорозе карактера она је била пример карактерне особе. У друштву где је неправда постала природна појава, била је искрени борац за истину и правду, по цену свега, а увек на сопствену штету. Никад није калкулисала, нити је прихватала оне препознатљиве комбинације тако својствене овом поднебљу типа  – ја теби, ти мени. Наступала је смело, писала храбро, говорила достојанствено, на сваку неправду реаговала одмах. Није било потребно да је било ко анимира како би се огласила, она је била та која је прва дизала узбуну и подсећала сваког шта би требало учинити.

У држави где има све више медија, а све мање новинара, Тања је била новинар са великим Н. Изванредна, пожртвована, упорна, заљубљеник у професију, аутор каквих више практично и нема по српским редакцијама и оно што је најстрашније, стиче се утисак да то никоме много ни не смета.

Због својих ставова, принципа, карактера, непристајања на компромисе, јединствене енергије и лепоте којом је зрачила, често је била несхваћена и скрајнута. У поплави декларативних бораца за слободу, Тања је била велики, истински борац против сваке неправде, а уједно и жртва неправедног односа често исказиваног према њој. Али све је то подносила стојички, као и тешку болест, која као по неком неписаном правилу увек напада најјаче.

Тања је била лична карте сваке редакције у којој је радила. Њени текстови или саговорници су увек били на насловној страни, па ипак, заслужена признања су је заобилазила, јер у малим срединама попут наше, људи су преплашени јединственим појавама каква је била Тања, отворено зазирући од њихове снаге и вредности које заступају. О јунацима највише причамо кад заувек оду, а за њиховог живота се понашамо као да су једни од присутних на броју. Не дајемо им на потребном значају и после се чудимо зашто смо ту где јесмо. У медијској и свакој другој тмуши коју понекад осветле до краја појединци попут Тање није лако функционисати. Још теже је све то разумети.

Тањин одлазак је један од оних губитака који се не могу надокнадити. Пораз од којег се тешко опоравља. Свесна свега, Тања је и у професији и у животу, јако добро знала да припада великој мањини, али никада није престајала да верује у победу оних вредности које је заступала. Нама, који смо имали довољно среће да је познајемо не преостаје ништа друго него да верујемо у оно у шта је и Тања веровала. Победићемо! Кад тад!

Њеној породици и најближима најискреније саучешће, а Тањи вечна слава и хвала.

Срђан Шкоро