Када данас погледамо савремену Србију – друштво које је формално изашло из комунизма, социјализма, ратова, санкција и транзиције – логично је поставити питање: шта је народ стварно добио преласком власти од Тита, преко Милошевића, до Вучића? Да ли је Србија данас слободнија, развијенија и суверенија земља него што је била пре пола века – или смо само променили форме, док је суштина власти остала иста?
Титов модел: контролисана стабилност и илузија једнакости
Тито је створио систем који је балансирао између Истока и Запада, користећи покрет несврстаних као тампон за очување унутрашње контроле. Народ је добио:
бесплатно школство и здравство,
сигуран посао и минималну социјалну сигурност,
али уз партијску контролу, једноумље и политичку репресију.
Привреда се заснивала на задуживању код Запада, а не на самоодрживом развоју. Рударство, индустрија и инфраструктура служили су централном планирању, а не тржишту. Тито је изградио систем у којем је држава била све, а грађанин ништа без ње.
Милошевићев период: национализам, изолација и економски слом
Преласком на власт Слободана Милошевића, Србија је закорачила у еру национализма и сукоба, док је остатак источне Европе ишао путем демократизације. Уместо транзиције, народ је добио:
ратове, санкције, инфлацију,
разбијену индустрију,
пропалу валуту и масовно сиромаштво.
Милошевић је задржао многе механизме партијског управљања из Титове ере, али их је сада користио за ратну пропаганду и личну моћ. Уместо братства и јединства, дошао је “одбрана нације” – али без стварног суверенитета, без економије и без међународне подршке.
Вучићева ера: неолиберализам са ауторитарним лицем
Данас, под Александром Вучићем, Србија формално баштини демократске институције, слободно тржиште и европске интеграције. Но, кад се огули пропагандна фасада, поставља се питање – да ли смо заиста далеко од претходних система?
Институције су формалне, али суштински потчињене једној личности.
Економија расте, али на основу јефтине радне снаге, страних инвестиција и субвенција, док домаћа производња стагнира.
Инфраструктура се гради, али већином кредитима из Кине, Емирата и ЕУ – које ће народ враћати деценијама.
Медији су приватни, али контролисани. Опозиција постоји, али без утицаја.
Вучићев систем је спој Тита и Милошевића у новом руху – с једне стране користи западну реторику и глобалне економске токове, а с друге стране управља странком као државом и друштвом као приватном имовином.
Шта је народ стварно добио?
Стабилност без слободе.
Развој без суверенитета.
Изградњу без контроле над ресурсима и капиталом.
И кроз Тита, и кроз Милошевића, и кроз Вучића, српски народ је био објекат политичких експеримената, никада њихов субјект. Свака власт је обећавала ослобођење од претходне, а заправо градила свој систем доминације, често уз помоћ страних сила.
Исти обрасци, друга реторика
У Титово време су се кредити дизали “за радничку класу”, код Милошевића се “бранио народ”, данас се “воде инвестиције и путеви у будућност”. Али у сва три система:
народ је пасиван,
моћ је концентрисана,
а одговорност никад није била транспарентна.
Прелази власти – илузије промене
Србија формално мења системе и лидере, али суштински остаје у матрици зависности, ауторитарности и политичке пасивизације народа. Историја се не понавља само као фарса, већ као модел владања – сваки пут са новим лицем, али старим методама.
Време је да се не питамо само ко влада, него како се влада – и за чији рачун.
Бојан Јовановић
