Рећи да је Вучић безочни лажов – и то не рационални већ пре патолошки – није више информација. И раније је велики део грађана знао да је тако, али немало оних који се налазе на јавној сцени, уздржавало се да гласно и јасно то каже. Говорило се, из прекомерне пристојности или страха: Александар Вучић манипулише, изврће чињенице, дезинформише. Сада углавном више нико од његових критичара не заварава себе и друге таквим еуфемизмима. Недвосмислено се исказује истина: он је најгора могућа лажовчина, какве и у нашој прљавој политици није било.
Тако стоје ствари и са насиљем. Неретко се указивало на то да он спроводи психолошко насиље тиме што прети непокорнима, те да његови партијски и криминални јуришници повремено прибегавају и физичком насиљу усмереном према опонентима режима; па и да иза кулиса дон Алек наређује (иако на то нема право) формално легалну репресију према некима од њих (нпр. хапшење новинара и привођење политичаре). Штавише, понеко је истицано и то да је, по свему судећи, на овај или онај начин био умешан у крајње сумњиво „самоубиство“ Владимира Цвијана и убиство Оливера Ивановића. Међутим, сада видимо да су и у вези са насиљем ствари горе и од тога. Ради се већ, преовлађује такав утисак, о масовном терору из кога стоји Вучић. Не би требало да се либимо да то понављамо у земљи и свету!
Много тога указује да је режим против мирних грађана, 15. марта, употребио тзв. „звучни топ“. То је опасно, код нас и у већини других земаља нелегално средство, које може да нанесе ужасне последице онима против којих је усмерено. Они који су га, изгледа, пре неки дан активирали, то су, додуше, урадили са намером да „штета“ не буде превелика, али играли су се са ватром. Све је лако могло да се отргне контроли и да дође до великог стампеда на простору окупљања више стотина хиљада људи. Право је чудо да није било мртвих. Зашто је нешто потенцијално тако ризично било потребно Вучићу?
Прво, масно је лагао да неко против њега организује тзв. „обојену револуцију“, те да ће је он те суботе онемогућити. Да би у складу са тим тог дана увече могао да се обрати грађанима као „победник“, те их поново обмане да се „уистину догодило“ оно што је претходно измислио („обојена револуција“ и њено „гушење“), били су му потребни бар минимални немири. Како и његови криминални помагачи њих нису могли да изазову на иоле упечатљив начин (студенти су очито добили дојаву од добронамерних припадника система и њихови редари су за опскурну провокацију били спремни), стиче се неодољив утисак, активиран је „звучни топ“ са циљем да проузрокује панику и бежање дела окупљених грађана. И ето фабриковања „доказа“: избили су немири, обрачуни, хаос, али срећом полиција се са њима изборила.
Други разлог употребе поменутог потенцијално опаког средства још је гори. Ту се ради о стварању атмосфере страховладе, тј. о намери да се изазове осећање тоталне беспомоћности и поданичке депресије код грађана. Да они помисле: власт је у стању да нам уради било шта ако наставимо да је револтирамо. Укратко, у питању је постмодерни или „спин државни терор“ (према свецу и тропар, па тако и према „диктатору преваре“ и тзв. „спин терор“).
Под терором се подразумева масовно и брутално, по правилу неселективно насиље, из кога стоји власт (док је тероризам насиље коме прибегавају одметници неке врсте, иза којих, додуше, такође могу инкогнито да стоје политичари и специјалне службе које контролишу). Коришћењем „звучног топа“ на „ограничени“ начин као што се вероватно десило, Вучић шаље поруку да може да поступи и много суровије, тј. да је од „психолошког терора“ до оног „класичног“ (крвавог) само један корак, који зависи од његове (зле) воље.
Александар Вучић тако поступа јер је у очајничком страху. Зна да је притеран у ћошак из кога на начин који није тотално суманут, не може да се извуче а да задржи апсолутну (а питање и било какву) власт. Стога почиње да се понаша на хистеричан начин који – када би дубље размислио то би и сам схватио – не да му продужава рок трајања, већ га напротив скраћује (прошло је време када је можда и могао тотално да се обрачуна са опонентима). Наставак тога, што је ушло у нову фазу са оним што основано изгледа као употреба „звучног топа“, представља агресивно деловање да се то прикрије. Тако једну глупост покушава да анулира другом и додатно погоршава свој положај.
Када је схватио да ће га погодити као бумеранг оно што је олако урадио, кренуо је да прети процесуирањем свих који говоре да је црно – црно! Ухваћен у ономе што је скоро сигурно прворазредно злодело, Алек без Косова и части, од тужилаштва очекује да прогања људе који имају храброст да о томе говоре, уместо да њега и његове саучеснике позове на одговорност. Тужилаштво, бар делимично, прихвата ту игру. По принципу питај брата лопова, позивајући се на полицију и БИА које Вучић контролише, закључује да није било употребе „звучног топа“ од стране Вучића. Да није трагично било би смешно.
То труло буре неће дуго држати отровну воду! Као што Александар Вучић неће моћи да се извуче ни од одговорности за све остало што је учино од када је узурпирао власт у нашој држави. Терор против грађана се дефинитвно не прашта. Уз то, на жалост оних који су га покренули, отвара Пандорину кутију из које излећу докази свих других њихових недела!
Драгомир Анђелковић
