Од почетка првог мандата, тамо у јуну 2017. године, Владан Милојевић се наметнуо широј јавности као хладнокрви реформатор Црвене звезде. Тренер словенских гена, али немачких поступака. Увек одмерен, лишен вишка емоција, Владан Милојевић је, заједно са резултатским чаробњаштвом, постављао стандарде када је у питању однос са новинарима. Давно смо то написали, још у анализи његовог првог боравка у Љутице Богдана да се педантни стручњак водио провереним геслом – поштовање свакоме, буразерство никоме, пише Моззартспорт.
Како је евулуирао и као шеф стручног штаба Црвене звезде, тако је и у другом мандату почео да постаје роб сопствене нервозе. И није први пут да је Милојевић имао сличне испаде као после Новог Пазара, слично је реаговао и након ремија у мартовском дербију. Почео је иронијом и сарказмом да одговара на бројна новинарска питања.
Да почнемо од основне примесе: Владан Милојевић је на путу да постане жртва сопственог перфекционизма и минулог рада. Сваки тренер на овом свету, од Владовистока до Монтевидеа, има једну заједничку црту – сматра да није довољно поштован. Милојевићу су резултати најбољи адвокати и да је неким чудом изгубио све утакмице до краја првенства, ништа то не би променило у коначном збиру. Као што ништа неће променити и ако једног дана, можда за три месеца, а можда за 30 година, Владан Милојевић једном испадне у европским квалификацијама. И после тога ће сванути дан, а стручњак из Аранђеловца ће бити у друштву пет највећих тренера Црвене звезде у историји, можда и међу три, одмах после Миљана Миљанића и Љупка Петровића.
Он је навикао да побеђује увек и свуда у Србији, па се нашао у својеврсном вакуму клупских жеља и личних потреба. Јер овом тиму Црвене звезде није довољно да постигне ни три гола да би однео победу са врућег гостовања. А то јако, јако иритира Владана Милојевића, о чијем опусу најбоље илуструје анегдота са зимских припрема у Анталији 2019. године.
„Милоје, имаћемо проблем. Нико не жели од озбиљнијих клубова да игра са вама, јер сваку играте као да је последња, а не пријатељска“, обратио се организатор Звездиних припрема Владану Милојевићу.
Уследио је одговор:
„То није мој него клупски проблем…“.
Пропустио је прилику Милојевић да ужива у овом пролећу, оптеретио се писањем непознатих аутора са друштвених мрежа о томе да је са Црвеном звездом у оваквим околностима једнако лако освојити титулу и постављати рекорде, као матурнату математичке гимназије да реши таблицу множења. Почео је Владан Милојевић да пројектује опоненте. А такво размишљање за последицу има очигледну нервозу у стручном штабу Црвене звезде пред финале Купа и европске квалификације.
Добро је што ће шеф струке црвено-белих током лета бити једнако мотивисан као 2019. године када је пожелео да поново уђе у Лигу шампиона, бранивши се од инфантилне тезе да је имао много среће 12 месеци раније. Владан Милојевић мора да почне да гледа себе као натпросечно успешног човека који нема потребе никоме да се доказује. Јер то што је он урадио је непонољиво. Дугорочно он јесте безгрешан, али гледајући кратокорочан биланс заслужио је део критика за то што црвено-бели више не доминирају као јесенас. Ово није тим из трнерских цртежа Владана Милојевића, али није ни Владан Милојевић у последња два месеца онај препознатљиви господин.
Нервоза је очигледна, као што је очигледно да је Милојевић у врло нервозном иступу имао скривене поруке око атмосфере у Новом Пазару. Пропустио је да буде експлицитнији, ако је већ желео да назначи да је на стадиону крај Јошанице све изгледало и деловало на ивици цивилизацијског нивоа. Као да се не игра у модерној Европи…
Само што у тим утакмицама са националистичким набојем нема невиних, више је то стандардни протокол. Није за подржавање, али није ни за толику осуду када видимо стерлину атмосферу на другим стадиона Суперлиге. То је стандардан протокол, и није ништа ново у српском фудбалу да се Пазарци одликују аутодеструкцијом… Непријатељски амбијент може само да очврсне Црвену звезду пред летње квалификације, као и да Владана Милојевића упозори да нису сви дужни да му се диве. Посебно не у Новом Пазару.
Овакве скривене поруке, са оним речима „хвала и довиђења“, могу да буду врло опасне… Посебно ако се испостави да је Владану Милојевићу од стране пазарске публике сметало то што се помињу неке територије које су по Уставу ове земље саставни део Србије… Могу и да се протумаче као цртање мете и позивање на реваншизам у Београду.
Владану Милојевићу је очигледно потребан одмор. Да ресетује мисли и у глави на грчким острвима пројектује тим и жељени пут у квалификацијама. Ако задржи стандард добрих резултата неће морати ни од кога да се брани, нити да исијава нервозом. Ако не успе опет ће моћи да буде миран. Јер његово заоставштину ће неко други тешко стићи и вероватно ће се тек у будућности препознати да је стварно он био тај човек који челик претвара у злато.
Текст: Моззартспорт
