После одлуке свих студентских пленума у Србији да јавно обзнане захтев за ванредне изборе на којима би учествовала и њихова усаглашена изборна листа, настала је досад невиђена пометња у самом врху власти. Али, рукавица је бачена.
Студенти су отворено, без двоумљења, позвали власт на беспоштедни двобој и под оваквим изборним условима, крајње неповољним по њих и по опозиционе странке. Овом одлуком студенти су демантовали мега-лажи власти о природи њиховог бунта и оставили режим без иоле сувисле противаргументације.
Није само реч само о томе што су студенти оваквом политичком артикулацијом дуготрајних студентско-грађанских протеста потпуно обесмислили најаву нашег самопроглашеног господара да ће написати књигу „Како сам победио обојену револуцију“ која ће наводно постати светски бестселер. Реч је пре свега о томе што су студенти захтевом за превремене изборе непорециво доказали да је изједначавање студентског масовног бунта с „обојеном (читај: насилном) револуцијом“ пука манипулатвна измишљотина постојећег режима којом је овај настојао да оправдава властито насиље над младошћу наше земље.
Јер каква је то „обојена револуција“ која захтева расписивање ванредних избора, и то под условима који фрапантно фаворизују њиховог опонента?
Нажалост, ову мантру о „обојеној револуцији“ ширио је и патријарх Порфирије, заједно са Иринијем Буловићем, чиме је показао да више служи овоземаљском Богу него Христу. Међу студентима и средњошколцима има свакако и искрених и потенцијалних верника којима је наш патријарх окренуо леђа у „страху и дрхтању“ пред световним властодршцем. Уосталом, и агностици и неверујући су „божја деца“. Не памти се, осим у тоталитарним режимима, да се врх цркве (сетимо се само некадашњег патријарха Павла који је уживао изузетно поштовање свих грађана Србије) окомио тако безобзирно на младе људе који представљају њен „регрутни центар“.
Ни покојни проф. Светозар Стојановић, иначе мој некадашњи блиски пријатељ, који је Порфирија предложио за челника РРА (сада РЕМ) није био верник, али је изузетно поштовао СПЦ, јер је био свестан њене битне функције у друштву. После смрти Светозара Стојановћа, на комеморацији на Флозофском факултету, владика Порфирије је, заједно са Драгољубом Мићуновићем, Тривом Инђићем и мојом маленкошћу, дирљиво говорио о личности покојника, закључујући да ће се молити за њега. Тада је Порфирије био проевропски расположен, јер је то било усмерење тадашње власти. Сад је очито наглашено проруски оријентисан. Сигуран сам да већина обичних верника, свештенка и теолога привржених СПЦ нема одбојан однос према онима који су будућност Србије.
Студенти су захтевом за ванредне вишестраначке изборе уверљиво оповргли не само представнике власти већ и одређене антистудентски усмерене српске интелектуалце који су тврдили да су њихови пленуми бољшевичког типа и да су они за непосредну а не за парламентарну демократију. Студентско залагање за одређене облике партиципативне демократије (рецимо за зборове на локалном нивоу) било је усмерено на самоосвешћивање грађана, на то да грађани постану свесни да нису пасивни поданици већ активни изворни носиоци суверенитета који као такви имају неотуђиво право да критикују сваку власт, као и на грађанску непослушност.
Грозничава паника власти после обелодањивања нове одлуке свих студентских пленума у супротности је са досадашњом праксом режима чији је вожд вероватно рекордер у расписивању превремених избора. Штавише, он је познат по томе што је опозицију понижавао изјавама да га на изборима никада неће моћи победити, рачунајући наравно на коришћење различитих нелегалних механизама који су му омогућавали велику крађу на њима.
Али, пошто он редовно наручује истраживања јавног мњења (чији се резултати не објављују јавно), сасвим је извесно да последњи извештаји говоре о великом паду владајуће коалиције и вртоглавом успону популарности студената у јавности. Та разлика је, по свој прилици, толика да се не би могла надоместити досадашњим начинима крађе избора. Због тога су представници врха режима принуђени да први пут у оваквим приликама реагују дефанзивно, служећи се трагикомичним покушајима да омаловаже и исмеју нови студентски захтев.
Наравно, ту је на првом месту чувар лика и дела Свевишњег, Ана Брнабић, чији су јавни наступи конфузни, несувисли, пуни контрадикција и зачуђујућег незнања. Ово нарочито долази до изражаја у овом делу њене смушене изјаве: „НЈихови оригинални (елементарно непознавање значењске разлике између речи оригиналан и оргинеран, тј. изворни – прим. аутора) односе се на тужилаштво и судство, а не на извршну и законодавну власт. Ни један ни други (захтев) не мењају се на парламентарним изборима“.
Запрепашћујуће! Па управо су студенти тврдили да правна држава не функционише зато што је режим укинуо поделу власти тиме што су не само независно судство и самостално правосуђе већ и извршна власт (влада) и законодавна власт спречени да делују у складу са Уставом и законима зато што су дошли под контролу „особе над особама“ која врши на њих неуставни притисак да делају у складу са њеном арбитрарном вољом.
Пошто су схватили да се ова ситуација не може променити „ни за јоту“ док год је постојећа коалиција на власти, они су истакли захтев за расписивање ванредних избора како би до промене власти дошло мирним путем. Наравно да би се после промене власти стекли услови да се успостави подела власти која би била примерена аутентичном парламентаризму, као и да се из правосуђа одстране компромитовани кадрови – или реизбором тужилаца и судија или лустрацијом. Победа студентске изборне листе на изборима омогућила би да се остваре њихови изворни захтеви: пре свега да се докаже праћењем токова новца да је пад надстрешнице првенствено последица системске корупције.
И Ивица Дачић је одлучно одбацио студентски захтев за ванредне изборе тврдњом да је Србији данас неопходна стабилност, уз напомену да би последица евентуалних таквих избора била крај студентског сна. Ко прво, режим је већ пола године демонстрирао потпуну неспособност да изађе из свакодневних турбуленција, тако да је стабилизација друштвеног стања у ствари неостварив сан режима. Као друго, евентуални пораз студентске изборне листе могућ је само захваљујући крађи џиновских размера. У том случају, блокаде и протести енормне већине грађана и многих друштвених удружења били би још масовнији све док им се не призна убедљива победа на изборима.
Греше они који мисле да ће студенти као покретачи борбе за ванредне изборе изгубили поверење једног дела бирачког тела који би то схватио као њихову борбу за власт. Јер сви студентски пленуми су се сагласили да на њиховој изборној листи не сме бити ниједан студент. А онима који подржавају власт постало би јасно да се она ужасава избора зато што је крајње слаба. Што се тиче опозиционих странака, неке од њих дале су пуну подршку новом студентском захтеву, неке се још нису изјасниле, а Нова ДСС је одговорила негатвно.
Наравно, нико не може приморавати странке да не учествују на изборима, дајући логистичку подршку студентској листи и позивајући своје присталице да гласају за њу. Али, њихов солистички наступ засвођен је ризиком да их задеси судбина некадашњег СПО-а, јер, по свој прилици, око две трећине српских грађана подржава одважни, несебични студентски бунт, прожет библијским жртвовањем и невиђеном истрајношћу.
Слободан Дивјак, Почасни председник Међународне филозофске школе Фелиx Ромулиана
