Већ четврт века српском народу намеће се веровање у утопију звану “европски пут” и практично све друштвене и политичке активности прилагођавају се томе.

Ових дана Србији је поново блокирано отварање “Кластера три” иако највећи број грађана ове земље одавно више нема ни најмагловитију слику о томе шта значе и чему тачно служе та силна поглавља и кластери и шта у њима пише. Нити их то занима.

Власт и већи део опозиције као  догму са Никејског сабора понављају  причу о европском путу Србије као једином могућем избору и о ЕУ као неупитном циљу свих наших историјских  стремљења. Чињеница да референдум о том питању никада није одржан ни најмање не занима наше еврофанатике, ни оне старе петооктобарске, Сорошеве, а ни ове нове, зачете у кабинету Микија Ракића и Бориса Тадића а рођене у париском хотелу Риц, уз акушерску помоћ Мила Ђукановића и Станка Суботића и безбедносни кишобран Србима пословично наклоњене компаније из Ленглија.

Упркос томе што данас све анкете говоре о растућем евроскептицизму у Србији, који прелази педесет посто бирачког тела, и даље никоме не пада на памет да овом народу понуди поштену прилику да се директно изјасни о тој теми.

ФОТО: Wикипедиа

Србију политички Запад упорно гура низ ледом оковану и стрму боб стазу која наводно води у благостање бриселског раја а заправо срмоглављује државу у политичко и економско ропство и статус земље вечитог кандидата, заробљеног у кавезу некаквог измишљеног “Западног Балкана”. Ако Турска на статус пуноправног члана чека већ 60 година, ни Србија нема разлога да се нада ничему бољем. Нешто слично нам је директно у лице сасуо и колоритни галски петлић Макрон, на Калемегдану 2018. године. Као захвалност за такву дрскост, Вучић је њега и француску привреду наградио аеродромом Никола Тесла, концесијом за градњу метроа а недавно и баснословном свотом новца за куповину авиона Рафал, евентуално корисних само за напад на Русију.

Да фарса буде комплетна, свој допринос ЕУ митологији даје и домаћа булумента еврофанатика, углавном левичара и либерала пониклих у покојној ДС и њеним, такође покојним, фанатичнијим дериватима ЛДП и Г17, али и још увек врло живим потомством из нво сектора ствараног у разним сорошевским и штифтунговским ретортама антисрпских активиста и хохштаплера. Њихови медијски дронови-самоубице су најмање две велике телевизије, једне дневне и неколико недељних новина.

Будући да Срби све више и боље разумеју да данас нити постоји европски економски рај, нити ће им врата бриселске организације, крајње сумњивих перспектива и шанси за опстанак, икада бити одшкринута, домаћим прозападним политкомесарима не остаје ништа друго него да народ убеђују у неопходност прихватања и прилагођавања “европским вредностима”. Њихова агитка углавном се своди на то да су Срби у односу на просвећене Европљане, културно, и морално  прилично заостали, па им је усвајање тих вредности, заправо једини начин да се из назадног национализма, мрачног светосавља, опорог конзервативизма, ригидног традиционализма и омамљујуће и отровне косовскозаветне митологије еманципују и крену у сусрет “породици цивилизованих народа” која жуди да их, тако новорођене, прими у свој братски загрљај.

Нажалост, ова банална пропаганда нашла је пут до једног броја домаћих покондирених тикви и интелектуалне “микофо” гологузије, која са већ поменутих парамедијских, пропагандних платформи убеђује Србе да морају прво да науче шта су то европске вредности па да их потом и прихвате, и то са ентузијазмом Пилипендиног сусједа Кљаке који је због џака брашна одбацио православље и постао унијат.

Урсула фон дер Лајен ФОТО: Фонет/АП

То што је “прихватање европских вредности” само спинални анестетик за Србе, који треба да им отупи чула за одбрану свог територијалног суверенитета, рудног блага, водотокова, пољопривреде, било каквог економског суверенитета, просветно-образовног система, културне политике и много чега другог, нашим еврокомесарима није битно. Несвесни ситуације у свету и очите егзистенцијалне кризе саме организације зване ЕУ и обузети јефтиним пропагандним флоскулама из деведесетих, они подсећају на трагикомичну групу историјски глувонемих генерала и виших официра тада већ пропале државе и војске, која бодро и полетно почетком деведестих оснива тзв. “Савез комуниста-покрет за Југославију”. Овде се ипак мора додати да су генерал Мирковић и његови камаради ипак били симпатичнији и искренији од данашњих домаћих пажева, коњушара и служинчади Жозепа Бореља и Урсуле фон дер Лајен.

Коначно, шта су то “европске вредности”?

 Лисабонски уговор који је ступио на снагу 2009.  каже : “Унија се заснива на вредностима поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовања људских права, укључујући и права припадника мањина. Како се даље наводи “ове вредности су заједничке за државе чланице у друштву у коме преовлађују плурализам, непостојање дискриминације, толеранција, правда, солидарност, и равноправност жена и мушкараца”. Међутим, Лисабонским уговором не утврђује се начин на који ће институције ЕУ да чувају и афирмишу те вредности нити су предвиђене или описане политике за њихову примену. Оне се из морално и логички сумњивих разлога сматрају иманентним Европској унији а председница Европске комисије, већ поменута Урсула фон дер Лајен, их претенциозно и нетачно назива “европски начин живота”.

То су дакле прокламоване ЕУ вредности које наводно постоје данас. Присетимо се на кратко шта су то и последњих нпр. хиљаду година биле “европске вредности”, ако под вредностима подразумевамо скуп норми и начела које се примењују у пракси и које имају неспоран легитимитет. То су пре свега наглашена верска искључивост и нетолеранција, прогони неистомишљеника, вишевековно робовласништво и трговина робовима, геноциди, освајачки ратови против суседа руковођени пљачкашким мотивима, колонијализам, истребљивање староседелачких народа на новоосвојеним територијама, безочна експлоатација жена и деце, образовање намењено само привилегованим класама и много чега другог што из данашње перспективе представља огромну цивилизацијску срамоту.

На ово се може ставити примедба да је ипак реч о далекој прошлости и да су се ствари промениле. Тешко да јесу. Двадесети век је европским народима и државама донео међусобно уништавање бојним отровима, смрт десетина милиона људи, Холокауст, конц логоре, геноциде над Србима и Русима, мржњу која је премашивала ону средњевековну, учествовање у уништавању Вијетнамаца  других народа југоисточне Азије, Африке, ратове у Ираку и на Блиском истоку, намерно распарчавање и нелегално бомбардовање Југославије, кршење Повеље УН и међународног права у безброј случајева, безочну пљачку колонија, и још много сваковрсног зла. Западноевропске државе које не сматрају геноцидом сатирање стотина хиљада цивила у Хирошими и Нагасакију не тако давно, исто толико деце у Ираку јуче и десетине хиљада невиних у Гази данас, а за које је ратни злочин у Сребреници геноцид, немају превише моралног права да се диче списком својих прокламованих “вредности”, колико год да се труде. Да, додаће неко, али већ четврт века у Европи нема ратова. Зар? Колико и како су поједине моћне европске државе допринеле крвопролићу у Украјини, није тешко докучити. Да ли и ратно хушкање спада у “вредности”? Добро, наставиће заступник “ЕУ вредности”, ипак се у већини случајева ратови дешавају изван Европе. Да, али та логика подсећа на неког измишљеног младића који у Њу Џерсију својим родитељима предлаже да се зближе или ороде са суседном породицом Сопрано, јер они су ето, имућни, угледни, имају своје породичне вредности које веома негују, код њих се зна ред, пристојни су и симпатични људи. Да сине, чујемо одговор оца, али њихов новац је прљав а на њиховим рукама је крв бројних невиних људи. То што су они добри за себе и своје савезнике и саучеснике, то што се криминалом не баве у свом непосредном суседству већ другде, не чини их добрим људима, нити њихове “вредности” достојним поштовања. А зар нису западноевропске земље дале непроцењив допринос развоју науке и општем напретку, наставиће наш кластер-мајстер? Јесу, без сумње, огроман, али прочитај шта је о напретку рекао мудри Вил Дјурант:

“Напредак знања, науке, удобности и моћи, само је напредак средстава. Ако нема напретка циља, сврхе или жеље, онда је напредак заблуда…”

Да ли нас онда ове данашње прокламоване ЕУ вредности, осим што заиста лепо звуче, воде у напредак или су само пуко пропагандно празнословље? Да ли су оне замишљене да важе само за њихове творце и ни за кога другог? Ако нису универзалне, ако не важе и за Газу, и за Сирију, и за Асанжа и за свакога на овом свету, онда су те вредности илузија.  Без одговора на то суштинско питање, свака даља дебата о “вредностима” је беспредметна.

Најзад, да ли је култура у ЕУ резултат “европских вредности”?

Владан Вукосављевић

Тешко. Култура ЕУ је резултат уметничке креативности талентованих људи у у разним епохама. Култура уопште је само пријатни нуспроизвод  историјских турбуленција, синкопа у ритму злочина која друштва чине, креативна пауза у игри ероса и танатоса. Скоро увек у историји, предуслов за велика културна постигнућа је економско благостање остварено углавном освајањем и пљачком, гомилањем богатства које омогући да се у изобиљу развије потреба и потражња за финијим дометима духа, финансирањем уметника и стварањем погодне атмосфере за откривање и развој уметничких талената код људи. Упркос честим заблудама, високи домети културе не чине друштва морално и етички богатијим, мирнијим, душевнијим и бољим. Она то могу да постигну код мањег броја људи али не и код већине, Шпански геноциди  над десетинама милиона староседелаца Средње и Јужне Америке и непојамна пљачка створили су у матици финансијске и друге предуслове за појаву Веласкеза, Ел Грека, Сервантеса, Калдерона де ла Барке и других, али дела ових великана нису отупела крваве оштрице шпанских мачева и смањила снагу и свирепост Армаде. Учинила је то Енглеска, други велики предатор тог и потоњих доба. Просветитељи у Француској, једна од најблиставијих генерација интелектуалаца у историји Европе, није спречила Робеспјерове покоље, ни Наполеонове ратове, генерације које су премијерно виделе и обожавале импресионисте, завршиле су у блату Вердена, удављене иперитом, музика сфера коју су створили Бах, Хендл, Брамс, Бетовен и други, није припитомила германску расу у мери да је спречи да створи Аушвиц и Дахау, пријатна мителеуропска културна озрачја нису зауздала Хрвате да се заувек не обрукају паклом Јасеновца и Јастребарског, и тако у недоглед. Култура је компликован феномен али се она без сумње не може доводити у директну везу са европским “вредностима”, давнашњим или садашњим. Она није ни њихов узрок а нарочито не последица. Култура је Доријан Греј друштва чији је прави портрет на тавану историје.

Да ли то значи да Срби немају шта да добију од Европе, њених вредности и културе. Наравно да не, добијали су и давали и добијаће још. У вечној игри културних размена и преноса, културна струјања су стимулативни елемент за свако друштво. Имамо и те како шта да добијемо у тим процесима, али не ако нас посматрају као заједницу нижег реда, културно-историјски инфериорнију, која тек треба да усвоји неке основне “европске вредности”, да би евентуално били размотрени њени капацитети да се прикључи наводно супериорнијим друштвима. Уколико су такве оцене условљене и притисцима да се одрекнемо свог територијалног интегритета и суверенитета и пристанемо на колонијални економски, образовни и културни статус, онда је наш витални интерес да одбацимо и такве притиске и такве “вредности”, јер се оне у том тренутку, моралном транссупстанцијацијом претварају у своју супротност, у анти-вредност.

У тренуцима сумње и на раскрсницама повести, ваља се сетити речи Милана Кашанина, једног од наших интелектуалних дивова, равних најплеменитијим европским духовима:

“После 1389, 1804, 1912. и 1918, ми више нисмо мали народ и нисмо робље. Ми смо своји. А у чему је та наша својина?

Ми не смемо више касати, као ждребад, за колима која вуче ма какав западни матори коњ. Коњ политички, коњ културни или уметнички. Треба да радимо самостално и моћно, као што доликује самосталном и моћном народу. Јер смо ми Срби моћан народ. Ако не по броју и железници и фабрикама и палачама, а оно по души и вери и вољи за животом. Ми не тражимо ништа друго осим слободе, хлеба и правде. Све ћемо друго створити сами.”

Владан Вукосављевић