Ајте ви у ту Европу, а нека мене овде.
Сачекаћу.
Овај живот. И следећи. И сваки потом, не журим нигде.
Ајте ви да вас оседлају и осамаре.
Да постанете господски отирачи.
Поштовано смеће.
Персираће вам док вам смичу кожу с леђа и гаће с гузице.
Подводиће вас с дужним поштовањем.
Имаћете стотину права да немате права ни на шта.
И бићете срећни.
Тупаво и безразложно срећни, као и свака курва убеђена да јој је ово последња муштерија и да ће јој макро пожелети све најбоље у даљем животу.
Ајте ви, мени су још дужни…
Још џаба носе главу и кожу мојих ђедова, безглави гологузани.
Мој их је сељак обукао у живот ономад кад се лакирана ципела дала у бег а опанак у јуриш!
Ономад је много пута било. Много је грубе, тврде, тежачке коже мог сељака на њима.
Огрнуо их Србин да не зебу док беже, а мој голокости сељак шакама на куршуме и бајонете.
Ајте ви, сад ћу ја, само да полудим и заборавим колико је мучена ћирилица европских сирочади отхранила.
Колико су проговорили српским стихом, колико су се о гусле поштапали да проходају, колико су прогледали пре Белим Анђелом…
Само да сметнем с ума колико су моји гладовали да се господа нахрани!
Млео је Србин да ни за пројару нема!
Ајте ви, дајте име и презиме за број, ја нећу!
И то неки број с краја који ће поменути кад ваља отрти блато с ђонова.
Мени овде блато још мирише.
Миришу њиве, бре! Грумен земље ко јабука…
Откосима младу да дарујеш, да се не постидиш.
Шљивике у сватове…
Ајте ви, ја ћу у неком другом животу, па ни тад.
Да ми баби развежу мараму и прегачу!
Да ми ђеду орбиују брчине и оне густе веђе.
Да ми кажу ко сам и шта сам од сутра, а мени стари препричали векове, и то онако у ходу, на брзину.
Да робујем онима што смо им ланце зубима кидали!
Онима што после две ракије кличу Србији ја да дам Србију и ту ракију да мажу оједену гузицу?!
Да ме у моју кућу позивају у госте, ако баш морам да свратим?!
Да ми мој поток продају утамничен у њихове флаше?!
Да се моја света тробојка негде срамежљиво гура иза њихових поњава?!
Да ме уче како се отмено брише нос а моји нису стизали крв с лица да обришу страдајући за њих?!
Да ме описмењују и оплемењују накупци душа и продавци копрене?!
Нека, вала, само продужите без мене, даће вам макро и који динар да вам се нађе док не станете на ноге сломљених кичми!
Нека ме, сачекаћу да начисто полудим.
Нека шајкаче на лудој глави, више пристаје него у руци обрнута да у њу убаце милостињу…
И подран ће гуњ вазда бити господин гуњ, а нов отирач ништа друго до бедни отирач, и нема ту друге истине.
Михаило Меденица
