Устани Србијо 
Џејми Шеј – портпарол НАТО-а за време агресије тог опскурног пакта на Србију 1999. године – ових дана се огласио поводом потписивања споразум о војној сарадњи Албаније, Хрватске и наше сепаратистичке покрајине Косово. Како је некадашњи званични лажов Северноатлантске алијансе устврдио: тај мали балкански пакт није усмерен против Београда!
Неко ко вас је много пута обмануо, сигурно не изазива поверење. Унапред се његове тврдње скоро па одбацују. Но, можда Шеј овај пут говори истину? Можда! Све зависи шта подразумева под Београдом. Да ли је он ту синоним за актуелни режим (прецизније речено, тада се ради о официјелном Београду) или се путем помињања српске престонице говори о држави Србији?
У последњем случају, нема сумње, хрватско-великоалбанска коалиција је антисрпска. Што би се Албанци и Хрвати иначе војнополитички удруживали? Није ваљда у питању потенцијална борба против непостојећих јадранских или дунавских гусара? Уосталом, Косово није на Јадрану, а ни оно, нити Албанија, немају ни додир са Дунавом (а Хрватска тек толико са њим има везе).
Но, ако се ради о првој варијанти, тј. да Шеј говори о Вучићевом режиму (за сада, нажалост, официјелном Београду), тада је у праву: осовина Загреб – Тирана – Приштина, ње усмерена против Београд. Али и тада јесте против Србије, и то двоструко: споља и изнутра!
Председник албанске владе је Еди Рама, човек кога је Александар Вучић више пута назвао братом. Он је, као и „наш“ председник или тачније окупациони намесник Србије, Сорошево чедо. Премијер Хрватске и шеф Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) је Андреј Пленковић. Алек без Косова и тај хрватски политичар се јавно не љубе и не грле, али перфидно сарађују.
СНС и ХДЗ имају тајни споразум који предвиђа да се, када једној од тих страна затреба, позерски свађају и међусобно тиме подижу ура-патриотски рејтинг. То су полубраћа по превари!
Стигосмо и до Куртија, Вучићевог дугогодишњег коалиционог партнера преко огранка СНС-а за Косово (за ту антисрпску партију, судећи по њеним неделима, оно одавно није Косово и Метохија), срамно названог „Српска листа“.
Са њом повезани Вучићеви криминалци, лажно представљени као политичари – упућени тврде – дугогодишњи су сарадници албанских нарко картела. Алек без Косова је Приштини уз то препустио север те наше покрајине, који смо пре него што се учврстио на власти контролисали колико и Врање или Пирот. Затим је у своје име прихватио и Француско-немачки план о фактичком признању лажне косовске независности, што је на основу тога затим уграђено у преговарачко Поглавље 35 између Србије и ЕУ.
Укратко, Александар Вучић је са кључним носиоцима власти у Албанији, на Косову и у Хрватској – блиски партнер на штету Срба. А како наш народ каже: „Ко ће коме ако не свој своме?“ Јасно је онда да се нису удружили против њега, већ за њега, тј. како би му перфидно помогли сада када је на граници пропасти у Србији.
Стварањем, преко ноћи, војнополитичког савеза на папиру, без реалних домета изузев пропагандних, Вучићева регионална антисрпска екипа пружа му руку спаса. Жели да створи представу да је Србија угрожена, те Алеку да шансу да заигра на причу националне слоге и мобилизације.
На њену и Вучићеву жалост – ништа од тога! Српски спин диктатор је тотално проваљен и народ није спреман да поверује у поменуте труле приче. Свима који мисле својом главом јасно је да он изнутра много више разједа Србију него што Албанци и Хрвати могу да је угрозе споља. Зато им је омиљени српски политичар. Оно што је за кратко време Србима учино на штету, а њима у корист, нико друго не би могао!
Стога ће ново антисрпско интерно-екстерно злочиначко удруживање, познато као Р-3А (Рама + Алек, Аљбин и Андреј), остати стерилно у негативном смислу за нас. Неће им проћи оно што су замислили. Штавише, на њихову жалост можда испадне продуктивно баш за нас. Можда нас подстакне – од грађана у ширем смислу до студентске авангарде мирнодопског устанка нашег народа – да дефинишемо још један важан аспекат већ затражене ревитализације уставности.
Пошто она подразумева недвосмислену обавезу да државне структуре бране територијални интегритет Србије, услов за формирање овакве или онакве привремене владе о којој се све чешће говори са разних страна, мора да буде потписивање Декларације о заштити целовитости наше државе, од стране свих фактора који би у њу евентуално ушли.
Опозиција с правом тражи да Вучић оде, али за разлику од студената углавном не говори о уставности. Вероватно је тако да се не би замерила Бриселу. Ревитализација уставност подразумева јасно и гласно одбацивање плана о фактичком признању Косова, који је већи део прозападних опозиционих странака, руку под руку са СНС-ом, својевремено подржао по налогу ЕУ.
Није довољно одбацити Вучића, морамо исто то да учинимо и са његовим геополитичким и генерално антисрпским наслеђем, због кога га и подржавају његове србождерске колеге Рама, Аљбин и Андреј.
Ко није спреман то да учини, није никаква алтернатива опскурном СНС картел режиму!
Слободарски настројени грађани Србије на томе морају да инсистирају. Требају нам суштинске, системске и геополитичке промене, а не нове комбинације разних Курти и Мурти!
Драгомир Анђелковић
