Устани Србијо 
Сви они који су читали „Алан Форд“ (иначе омиљен Вучићев стрип) знају како почињу уобичајене трговачко-лоповске комбинације углађеног преваранта аристократског порекла „сера“ Оливера.
По правилу, како би продао нешто што је здипио, зове свог дилера, и разговор започиње фразом: „Хало, Бинг, како брат?“
Не „чујемо“ шта му колега хохштаплер одговара, али из наставка излагања племића лоповских склоности видимо да поменутом брату не иде добро. У једној варијанти то изгледа овако: „Шта, ухватили га у самопослузи док је пљачкао бебу и добио је шест месеци! Не смем ни да помислим како би прошао да је опљачкао старца за кога радим“.
Онда иде кључни део исказа, због кога се реда ради и распитивао за Бингову фамилију: „Него, занима ли те шлепер (ове или оне) робе? Цена? Права ситница“.
Лопови много не цепидлаче око цене. Битно је да утопе што пре плен. Тако стоје ствари и са Вучићевом планираном препродајом НИС-а. Сер Алек нема ноблес порекло као Оливер, али је мајстор истог заната. Превара, уцена, крађа. Баш као што гласи наслов једне од „епизода“ поменутог стрипа.
Алек без Косова упао је, у то нема сумње, у септичку јаму. Сусрео се са студентским бутном, са којим не зна шта ће, па се услед страха оклизнуо. Студенте не може да поткупи или са њима направи неку комбинацију око препуштања дела плена као што је неретко радио са многима из партијске опозиције. Опет, студенти својом истрајношћу буде савест друштва и охрабрују пословично збуњене страначке опоненте СНС-а. Тако се обруч полако затвара око режимског картела.
Његовом шефу хитно треба неки успех за пропагандну намену, како би покушао да многе Србе поново преведе жедне преко воде. Шансу за то види у отварању преговарачког „Кластера 3“ са Европском унијом. Већ неколико година наше ЕУ интеграције не остварују прогрес, а немали део нашег народа и даље верује да када се докопамо европских фондова испошћена српска њива ће почети да даје много већи принос.
Нећу сада да улазим у то да ли ћемо дугорочно имати или не, корист од ЕУ интеграција, али од отварања једног преговарачког кластера краткорочно сигурно нећемо имати нарочит ћар. Али ће Вучић у кључном моменту, стиче се утисак, добити сврсисходно пропагандно средство.
Да би се то десило, мора да купи литвански, летонски, пољски, естонски и холандски пристанак за отварање „Кластера 3“. То је условљено видљивим (али не и суштинским) дистанцирањем од Русије. И политичари поменутих земаља пре свега мисле о реакцији својих јавности, које не желе да Србија добије ЕУ зелено светло јер је лажно представљена као руски савезник (док је у праси Алек, отимач Србије, само свом брату и деци „савезник“).
Проблем за Ацу Антисрбина је то што не може српској јавности да каже да се као црв увија пред, у глобалним размерама релативно небитним, рецимо Виљнусом. Зато је смислио причу да нас притискају Американци. Да се њима клања то његови бирачи и могу да схвате. Они који одлучују у Вашингтону су опет ради да учествују у игри која резултира макар и симболичним потискивањем Руске Федерације са Балкана. Тим пре што са Вучићем праве за себе повољне аранжмане око изградње електрана Ђердап 3 и Бистрица.
Уосталом, ко ће коме него свој своме. Алек је ипак примарно амерички квислинг. Довољно је присетити се шта је урадио са Косовом и Метохијом. Отуда Американци и хоће да му помогну око НИС-а и ЕУ интеграција.
Зашто онда Москва пристаје да игра у том филму? Испада да помаже вазалу свог противника. Схвата да је слабији фактор на нашим просторима па реалполитчки гледа да сачува оно што може. А Вучић јој нуди да остане мањински власник НИС-а, односно баш ако неће да прода део свог пакета или њега у целини, онда да га пребаци на неку фирму у Азербејџану коју посредно контролише. Тако би и вук био сит, и овце би остале на броју.
Додуше руске, америчке и ЕУ овце и вукови су у питању. Не оно што припада српском народу. Ми можемо само да замислимо каква нова пљачка Србије следи. Наш умишљени самодржац већ недељама плаши народ да ће остати без бензина и других нафтних деривата, са свим последицама за становништво и привреду које то има. Прети да ће многи остати и без плата.
Нада се да ће уплашени народ онда пристати да он, упркос томе што за то нема овлашћења, волшебно решава проблем. Због „ванредне“ ситуације све би се обављало далеко од очију јавности, без регуларних процедура. Онда би уследило Вучићев разговор са неким кога руски врх одреди да буде преговарач: „Хало …, како брат?“. Па прича о цени или тачније разним провизијама или другим малверзацијама.
Можемо само да замислимо у околностима где је све мистично, где се не зна ни права истина о санкцијама, ни о могућностима да се оне избегну, какве ће комбинације да се праве током конспиративних руско-српских преговора. Ајде да у том амбијенту неко провери код Путина или у Вашингтону шта се стварно догађа и да ли је то нужно! Можда нам се тако у власништву НИС-а појави и нека непозната а јуче основана фирма. Рецимо: „Андреy Оил Цомпанy“.
Са Александром Вучићем и његовом екипом само је једно јасно: увек варају грађане ове земље како би их што дуже и што више експлоатисали. Тако је и са преварантском причом око санкција НИС-у. Није да неки на Западу не траже да бар површински одатле буду потиснути Руси, али то нема везе са америчким санкцијама. Њих је Вучић, позерски, договорио са одлазећом Бајденовом екипом, а иза свега се крије нови велики лоповлук у коме ће се сви, од Брисела, преко Вашингтона и Москве, до наше владајуће мафије, овако или онако али безочно талити.
Грбава ће остати само огромна већина грађана Србије! Наравно, ако прогутамо нову пилулу Вучићеве синтетичке дроге. Па, да ли смо луди да то учинимо сада када је већ једном ногом дотакао дно септичке јаме?
Драгомир Анђелковић
