Вучићеве специјалне службе (пре свега БИА), у циљу спасавања ослабљеног српског картел диктатора, започеле су нову прљаву пропагандно-геополитичку игру. Тачније – дорадиле су стару! Преко својих експонената за дезинформисање патриотске јавности, са извесним националним и русофилским кредибилитетом, сада пласирају „добронамерно“ модификовану лаж о „обојеној револуцији“.

Да се на њу укратко осврнемо. Официјелна Србија – упркос чињеници да је Вучић извршио косовску велеиздају – наводно иде исправним геополитичким путем (формално се није окренула од Русије, што је мање важно од тога да се одрекла територијалне целовитости сопствене државе). Баш када је победио Трамп, и за очекивати је да дође до новог великог мешања карата у глобалним односима на начин који је за нас повољнији – нека невидљива (евроатлантска) рука је, као, закувала кризу у Србији. Таман посла да је то учинио наш незадовољни народ.

То не значи да су „побуњени“ студенти и грађани зли. БИА стратези, штагод мислили, схватили су да је непопуларно то рећи. Млади и нешто старији незадовољници су, очито је намера да се створи такав утисак, само изманипулисани ради изазивања грађанског рата у Србији. „Разуме се“, нису лоши момци ни они на Вучићевој страни. Нигде се не каже да је он позитиван – то би било контрапродуктивно – али ако је већ Србија на исправној страни историје, онда, подразумева се, да и наш председник није баш негативац, нити су то његови ћаци-лојалисти (заправо, као што знамо, углавном маскирани криминалци).

У таквим околностима, посто смо сви „добри, као „патриотско решење“ предлаже се смиривање наших унутрашњих страсти. Из тога логично произлази да Александар без Косова остаје где јесте, тј. на челу Србије. Толико о томе шта перфидно намећу донекле прикривени режимски пропагандисти. Помиримо се ради стабилности, сви смо ми ваљани, а Алек нека настави да влада до даљњег!

Све речено су убдашке сплачине! Вучић је – да поновим оно што углавном добро знамо – обичан политички накупац, који ради рачуна свог клана безочно тргује Косовом и Метохијом као и другим српским интересима. Он на постмодерни начин, у својству евроатлантског квислинга, ради тога води грађански рат против свог народа.

Да би Србија искористила потенцијалне геополитичке шансе које ће можда да јој се укажу у контексту евроатлантске пукотине настале после поновног доласка на власт Доналда Трампа, стога, прво мора да се ослободи од Сорошевог пулена у Председништву (експонената баш оних западних фактора са којима је актуелни амерички лидер у раскораку).

Смиривање народне ослободилачке енергије томе не погодује. Напротив, доприноси опстанку Вучија који је једном ногом већ упао у провалију. При томе његово самодржавље, не заборавимо то – како су говорили стари – представља кугу, колеру и губу за наш напаћени народ. Док га се не решимо, нема нама спаса!

То наравно не значи да евроатлантски чиниоци не раде на уштрб Србије, те да док помажу свом пулену (шефу „обојеног режима“) не покушавају да реализују „обојену еволуцију“, тј. фазну транзицију власти од Курте званог Алек, до неког свог Мурте. Но, како су говорили Латини: „Злоупотреба не укида употребу“.

На нама је да се изборимо за унутрашње и спољне ослобођење Србије, а не да од тога одустанемо јер неко нашу борбу може да злоупотреби. Ваљда смо довољно паметни да не допустимо евроатлантским и удбашким преварантима, да нас на са једне или друге стране, на овај или онај начин, преваре. Први да искористе турбуленције у којима се налазимо да нам наметну нову власт по својој мери или да нас што више и дуже паралишу унутрашњим сукобима. Други да пролонгирају живот садашњем криминалном и антисрпском режиму те му омогуће да опљачка и оно што још није успео.

Драгомир Анђелковић ФОТО: КТВ

Памет у главу, те рационално а храбро напред у мирнодопски бој са злотворима овог народа, на којојгод они били страни, и иза чегагод се заклањали (укључујући и српске и руске заставе)! Важно је да што пре превазиђемо стање националне ерозије а предуслов за то је рушење опскурног режима и система, које у пакету оличава Вучић. Коначно, и то је битно: немамо шта да изгубимо. Ако га се не решимо сигурно пропадамо, ако истрајемо у отпору можда се национално-демократски и спасемо. То није извесно али је реално, док ако прогутамо нову удбашку, лажнопатриотски-антиглобалистичку саборну причу, да и Алек буде део „националног помирења“, сумрак нам је загарантован.

Драгомир Анђелковић