Дању их нема. Тад су “на функцији” или само на платном списку. Али чим се појаве демонстранти, змије измиле испод камена – реже, псују, гурају, спремне да бране врата иза којих нема ничег вредног осим сопственог страха од губитка привилегија.
Оно што заборављају?
Свака змија, кад-тад, сретне свог мунгоса.
Некад си испред партијских просторија могао да видиш омладинце са транспарентима и осмехом – веровали су да бране неку идеју, макар наивну. Данас, видиш псе чуваре привилегија. Неуниформисане, али препознатљиве на први поглед: брат у јавном предузећу, сестра у општини, кум у дирекцији, тетка по бабиној линији тек примљена на неодређено.
Кад ти партија држи пола родословног стабла запосленим, најмање што можеш да урадиш јесте да стојиш пред вратима и показујеш зубе свима који ти се не свиђају.
Реже, псују, гурају, гледају сваког пролазника као да је лично дошао да сруши њихову малу утврду од 30 квадрата.
У очима им нема идеје, нема политике, нема визије – само страх да, ако врата једном отворе за друге, цела кућа од карата збринутих рођака може да се сруши.
За дневнице не знам, али кладим се да постоје. Ако их и нема, ту је бар вечера да се окрепе, после “напорне” одбране од оних који би, не дај Боже, могли да помере таблу или завесе. Неко је за народног хероја чувао мостове, неко рањенике, а они – чувају слику вође и кључеве од просторије са три столице и мирисом устајалог ваздуха.
И притом верују да тиме пишу историју.
А нису свесни да ће крај бити другачији него што мисле.
Јер историја има обичај да једног дана постави питање: “А где си ти био док је народ ходао улицом?”
А њихов одговор ће заувек бити исти: “Испред врата, да ми не дираш теткин посао.”
др Светлана Цвијановић
