Десило се оно што се већ неко време најављивало. Сједињене Америчке Државе увеле су санкције Нафтној индустрији Србије. Највећа нафтна компанија у Србији нашла се на мети нове рунде санкција усмерених против руског капитала и руских економских интереса широм света. Већ се лицитира са последицама које се могу јавити уколико Србија не реагује брзо и не поступи према упутствима америчких административних тела. Говори се о обустави испоруке нафте преко хрватског нафтовода ЈАНАФ. Србија би тиме била осуђена на енергетско и економско исцрпљивање, делимично или потпуно нико још не зна са сигурношћу.

Шок је велики. Најмање су изгледа изненађени представници власти који су недељама упозоравали да се овако нешто спрема и да ће до тога доћи. На њима је сада такође и да решавају насталу ситуацију и да обезбеде да штетне последице не задесе земљу и да се омогући њено даље стабилно снабдевање горивом. Шокирани су и грађани, обични људи, па чак и и запослени у том делу привреде, од којих многи претерано не хају за политику па им је прича о увођењу санкција деловала као нешто сасвим далеко и нереално, чак и смешно и предмет спрдње.

Са друге стране опозициони део политичке јавности недељама је упозорења власти извргавао руглу и говорио да је то само још један политички маневар плашења народа како би се скренула пажња са протеста који се већ месецима одвијају по улицама и универзитетима у Србији. На све неки сада иду корак даље па чак и оптужују Вучића да је управо он одговоран за санкције или да су оне део неког договора између америчких власти и председника Србије. Други су изабрали да ћуте и не оглашавају се . О самим санкцијама и држави која их је увела, мотивима за тако нешто као и одсуства било каквог обзира према Србији и њеном народу у свему томе ни речи.

Ако се узме у обзир целокупан садашњи  међународни контекст и положај Србије право питање које би требало поставити вероватно би било како то да санкције још раније нису уведене имајући у виду све бенефите које САД могу да очекују од једног таквог потеза? Од увођења санкција НИС-у америчке власти и њихови интереси могу да имају само користи.

Ако Србија жели да избегне штетне последице она мора пристати да поступи према новоуведеним санкцијама и реши питање руског власништва у НИС-у а све у кординацији и према захтевима америчких власти. Амерички помоћник државног секретара задужен за Европу и Евроазију, Џејмс О Брајен је био прилично јасан, руско учешће у власништву овог српског привредног друштва мора бити сведено на нулу. То српским властима оставља две опције. Сагласност или принуда око откупа руског удела.

Она мање болна подразумева да ће мирним путем постићи договор са руском државом око продаје њиховог целокупног удела у НИС-у назад држави Србији по договореној цени. Штетне последице које би наступиле у овом случају би биле уједно и најмање. Србија ће избећи вештачки изазвано нафтно изгладњивање и све последице које у складу са тим могу да наступе по живот њених грађана и привреде. Америчке власти односе још једну победу у стратешкој партији показивања силе и суочавања Србије и њеног становишта са прихватањем толико пута помињане реалности, односно западних захтева. Још један пређени корак у правцу потпуног усисавања Србије у западну сферу утицаја. Уз све то даље се шаље  и претећа порука садашњем државном руководству али и читавом српском јавном мњењу. Да ово се дешава и питање је шта још може да уследи.

Негативне последице од стране Руске Федерације према Србији у овом случају вероватно неће бити велике . Русија зна колико је тежак положај Србије и са колико непријатних понуда и уцена се српско државно руководство сусреће у својим покушајима да се одупре диктатима и уценама западних земаља. Вероватно је да ће две земље постићи сагласност око продаје руског удела држави Србији уз одговарајућу тржишну накнаду односно цену која је фер. Кључне речи овде јесу сагласност и договор. Односи Русије са Србијом не смеју доћи у стање отвореног сукоба а нарочито на једном оваквом питању и то као последица америчких претњи.

Друга опција подразумева да до договора не дође и да онда Влада Србије у задњи час под претњом наступајућих последица изврши национализацију руског удела у НИС-у. Национализација формално правно подразумева принудни откуп имовине, односно одузимање права својине на основу закона и проглашеног јавног интереса а све уз исплаћену тржишну накнаду. Правни основ за овако нешто даје Устав Републике Србије у одговарајућим члановима који регулишу питање имовине. Последице по српско-руске политичке односе у овом случају могу бити катастрофалне. Управо је ово нешто на шта администрација САД рачуна као најбољи могући сценарио. Уз истеривање руског капитала из Србије и демонстрацију силе и довођења српског руководства пред свршен чин, дошло би и до јавног сукоба српских и руских власти на овом питању.

Ово би можда била и највећа победа америчке администрације, да једним потезом изазове раздор између две пријатељске земље. Није можда још 1948.година али свака мала асоцијација би пуно значила за поруке које запад пласира како на међународном тако и на домаћем плану. Замислимо ситуацију где држава Србија доноси закон којим врши принудни откуп односно национализацију руског удела у највећој нафтној кампанији. Још ако би неко из владајуће већине додао да је руска страна некоректна или чак непријатељска у свом опхођењу на овом питању, музика за америчке и западне уши. Министар спољних послова Руске Федерације Сергеј Лавров је јасно истакао да национализација неће бити предмет разговора и да она као таква није ни могућа по основном уговору о преузимању НИС-а који је потписан између две стране. Уз то је и навео да српско и руско руководство кроз сарадњу траже решење за новонасталу ситуацију. Јасна порука  са црвеним линијама која мора бити узета у обзир. Другим речима, руска страна је свесна ситуације и хоће да нађе решење уз договор али уколико Србија посегне за сценаријом национализације то ће имати последице. Русија неће опростити да буде понижена на овај начин.

Међутим шта ако би Србија одлучила да се оглуши о новоуведене санкције и не поступи по захтевима административних тела САД-а? Већ је стављено да знања да би у том случају доток нафте преко хрватског нафтовода ЈАНАФ био прекинут. Да ли потпуно или делимично остављено би било на милост Вашингтона.. Грађани и привреда би били осуђени на несташице, питање само колике.

Од оваквог сценарија највише би профитирала прозападна опозиција у Србији. У таквој једној хаотичној ситуацији поларизација целокупног друштва и радикализација прилика у земљи би били у пуном замаху. Све оно што јој сада фали да дође до критичне масе међу народом. То би коначно била шанса коју је прозападна опозиција чекала. Опет би се повлачила паралела са деведесетим годинама и неким злим и антиевропским социјалистима, радикалима и српским националистима који су довели до санкција и економске девастације својом непромишљеном политиком. У Вашингтону би морали мало да сачекају да би постигли све што желе али би вероватно постигли управо то, све што желе. Промена власти као последица изазваног хаоса уз долазак на власт политичке групације која западне центре моћи беспоговорно и са веровањем и уживањем слуша. У том случају би се нова власт вероватно побринула да раскид са руским власништвом у НИС-у буде што бруталнији, али исто тако НИС не би био једини проблем који би Србија имала са Руском Федерацијом. Вероватно да би се појавиле и нове санкције, оне које би Србија увела Русији. Садашње српске власти неће дозволити овакав развој догађаја а тешко да би то одговарало и званичној Москви.

Званичници САД-а тврде да Србија није мета санкција и да  је циљ да се онемогући да руска држава преко својих компанија део профита који НИС направи у свом пословању у Србији користи за финансирање рата у Украјини. Тешко да ће се стање на украјинском ратишту променити ако се власништво над НИС-ом избије из руских руку на овако бруталан начин. Шта су средства од  НИС-а  од значаја за руску страну спрам укупних ресурса који се троше за одржавање њених ратних потреба? Кап у мору.

Српски званичници такође тврде да Србија није мета санкција. Лакше је ваљда прогутати да си колатерална штета него главна мета потеза који предузимају они које мораш да зовеш пријатељима или партнерима. Не верују у ово ни српски званичници али морају то да кажу. Ако они морају народ не мора јер упркос свему и даље има још то мало слободе мисли и расуђивања. Овим потезом америчка администрација је закуцала један од последњих ексера у ковчег перцепције српског јавног мњења о добрим намерама које би САД могле имати према Србији.

Многи уведене санкције око НИС-а представљају и као екстреман и очајнички потез одлазеће Бајденове администрације. Слаба је то вајда када знамо да се ради о држави чију спољну политику упоређују са великим танкером на мору који плови и тешко и полако мења свој курс упркос кадровским променама у посади. Када америчка администрација једном закорачи у овом правцу тешко је очекивати да нека нова гарнитура званичника промени одлуку.

САД су увођењем санкција српској нафтној компанији и предочавањем свих последица до којих може доћи ставили Србију пред свршен чин. Америчка администрација је одлучила да подигне температуру у односима са Србијом. Случај НИС-а није само доказ нове фазе у геополитичким односима између две земље већ и најава онога што долази. Србији се све отвореније поручује да нема седења на две или више столица. Србија се све агресивније увлачи у западну интересну сферу. Будућност неће донети било каква олакшања. Тешка времена су већ ту а лакше нам бити неће.

Никола Ћосовић, дипломирани правник

ФОТОГРАФИЈЕ: YоуТубе/Принтскрин