Док сам седео у кафани, дим цигарете се спајао са маглом, а мој ум је био оптерећен тежином речи које су се вијориле у ваздуху: Никад више ништа неће бити исто. Ова фраза, која звучи као рефрен неке старе песме коју нико више не пева, одзвањала је у мени док сам гледао како студенти, активисти, обични људи и чак муслимани из Новог Пазара носе српске заставе као да су их извукли из дубина колективне свести.
Ово није била само демонстрација. Ово је био експлозивни тренутак колективног буђења. Студенти су били ти који су запалили фитиљ, али пламен је захватио све нас. Они су нас подсетили да свет није оно што смо мислили да јесте. Да смо ми, као нација, носили толико пртљага са собом да смо заборавили како изгледа лаган корак. Носили смо трауме, страхове, предубеђења, и сваки пут кад смо погледали у будућност, видели смо је кроз филтере прошлих неуспеха.
Али нешто се променило.
Као да смо коначно схватили да смо били заробљени у пост-трауматском стресу, где сваки пакао изгледа двоструко већи, а свака групација има своје подгрупације. Ми смо били толико истраумирани да смо заборавили да постоје људи који улазе у свет са искреном радошћу и полетом. Људи који верују у нешто више од сопственог опстанка.
И онда су дошли они носећи српске заставе. То није била само симболика. То је био повратак у свет који смо изгубили. То је био знак да можемо бити више од својих траума, да можемо да препознамо једни друге преко граница које смо сами себи поставили.
Сузе које су падале нису биле сузе радоснице. Оне су биле сузе суочавања. Сузе које су нас подсетиле на наше немогућности, на наше страхове, на наше пропусте. Оне су биле ту да нас подсете да промена није увек лака, али да је неопходна.
И док сам гледао како се заставе вијоре, како се људи грле, како се сузе мешају са кишом, схватио сам да шта год да се деси, никад више ништа неће бити исто. Србија се променила. И она иде у правом смеру.
Можда нећемо видети резултате сутра. Можда ће нам требати још година да се ослободимо терета прошлости. Али једно је сигурно – ми смо се пробудили. И нема повратка на старо.
Јер, као што је неко рекао, никад више ништа неће бити исто.
И хвала богу на томе.
Стефан Мегић, филолог, писац, колумниста, теоретичар поп културе и главни и одговорни уредник портала Глас Ћуприје.
